Pretraga

Između redova: Mali mi je ovaj život

Tekst: Jordan Cvetanović

Ne znam zašto se uopšte misli da se tokom leta prosto ne dešavaju loše stvari, ali eto, misli se. U stvari, da budem iskren, sve do skoro, sve dok mi nisu javili da mi je umro tata i ja sam tako mislio. Međutim, postoje situacije koje vam promene život u jednoj sekundi i ništa više nije isto, pa ni leto, koje se uvek čini tako bezbrižnim i pitkim, upravo ono doba godine kada bi život po svemu sudeći trebao da nas pomazi uz čašu u kome pliva nekoliko kocki leda dok se boje stvarnosti razlivaju iza naših UV naočara za sunce. Međutim, eto, dešava se, nekada ista ta stakla dobro posluže da sakriju vašu tugu i slap suza, jer sada, više nego ikada mi jasno da ni smrt, prosto, osim mesta i vremena, ne bira ni godišnje doba.

Nije mi poenta da bilo koga bacam u bedak između dva dobro olađena špricera ili porcije lignji na žaru, niti da nekome kvarim zalazak na horizontu fotografisan preko hiljadu puta ne bi li se nekome napravile zazubice preko društvenih mreža, već naprotiv, da vas ubedim da sebi produžite uživanje ma kakvo ono bilo, s obzirom da na to da nam svest o prolaznosti života izgleda zakuca na vrata samo u ovako ekstremnim situacijama.

Na primer, kada odjednom, bez ikakve najave, izgubite nekoga ko vam je jako blizak. Kao da je to jedini trenutak kada zapravo shvatite da zaista postojite i da postoji šansa da isto tako možete i nestati. U vidu jednog telefonskog pozova. Samo tek tako, puf, postanete ta vest iz sms poruke. I verujte mi, možda to i znate, ali sve ružne stvari se olako i brzo zaborave i samo nastavimo da se bavimo glupostima koji ometaju suštinu življenja. To i jeste ono što je najteže naučiti, fokusirati se na ono najvažnije, zapravo shvatiti šta je bitno, a šta ne bi trebalo da vas uopšte opterećuje. Međutim, čini se da upravo ovo drugo oduzima mnogo više dragocenog vremena i da nas na neki perverzan način intrigira udaljavajući nas od one suštine koja nas čini vrednim pažnje.

Dok sedim u avionu, obučen u komplet crno i gledam kako se drugi putnici raduju putu jer će da završe blizu plićaka i talasa koji muljaju pesak i kamenje, a ja već na nekoj ne baš poželjnoj destinaciji na kojoj na kraju, hteli ne hteli, svi završimo, razmišljam kako sve dobre knjige počinju sahranom jednog od roditelja. Svakako to je velika tema, to shvatite i na bilo kojoj terapiji kod psihijatra, ako se usudite da sebi pogledate u oči, valjda od njih sve počinje i završava se. Koliko god mislili da ste uspeli da shvatite i pohvatete sve vaše obrasce preuzete od onih koji su vas stvorili, uvek ostane nešto nedorečeno, neizgovoreno, tek toliko da može da nastavi da vas progoni. Ima nečeg mezohističkog u toj nedokučivosti i pitanjima na koje moramo sami da odgovorimo.

Nema tu nikakvog flešbeka kao u filmovima, niti vam se u glavi odvijaju bilo kakve epohalne slike, već naprotiv, samo vam se ređaju neki čudni fragmenti, rečenice, usputni dijalozi, poput nekog oštećenog servera koji je sam odlučio šta će da sačuva i podseća vas na činjenicu da ste možda mogli još nešto da kažete ili pojasnite. Međutim, šta ste rekli, rekli ste, to je to. Možda je to baš tako trebalo da bude, možda i ne, ali jednostavno nema nazad. Život nema undo opciju da se popravi, može samo da nastavi da se piše ili crta i eventulno ulepša ono što je već urađeno. A može i da se pokvari. Zavisi od nas.

Kada sam bio mali nisam mogao da zamislim da će mama ili tata da mi umru. I dalje mislim da je to nekako nemoguće da se to desi, ali ipak se desilo. Uvek sam se pitao kako li ću da reagujem, kako li će to biti, u koje vreme, da li će biti dan ili noć, jutro, šta li ću raditi u tom trenutku, šta ću da kažem, kako ću da se ponašam… Uvek sam pokušavao da predvidim taj momenat, da pripremim scenario, u želji da ipak budem spreman i na visini zadatka, međutim nije uopšte bilo tako. Ta vest me je ipak zatekla nedovoljno pripremljenog, oduzela mi je moć rasuđivanja, celokupni govorni aparat, snagu da bilo šta smisleno uradim, osim da tako nepomično stojim trpeći težinu te čudne tišine koja se odjednom stvorila. Međutim, upravo ta golema tišina vam pokaže da je i smrt, kao i sve ostalo, sastavni deo života. Baš kao i ležanje na plaži ili divljanje na festivalu do jutra.

A ako nešto zaista želite i da doživite, onda dobro znate da morate ići do kraja. Bez obzira da li je spoljna temperatura u plusu ili dubokom minisu, a kada je smrt u pitanju, valjalo bi uključiti meteo alarm, u svakom slučaju.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor