Pretraga

Između redova: Od devet do pet

Tekst: Jordan Cvetanović

U poslednje vreme, reklo bi se, nemam fokus. Ama baš ništa mi ne drži pažnju. Radim ono što moram, ali sve drugo je na čekanju. Tako je i sa konzumacijom raznoraznog sadržaja koji drugi ljudi halapljivo gutaju, na primer, bindžovanje serija. Nikada mi neće biti jasno odakle ljudima toliko vremena da prate skoro sve. Ponekad sebe uhvatim u strahu za stolom kada počne da se priča šta je ko gledao, a onda se kao nekad u školi krijem iza ostalih da me ne prozovu dok ne zvoni.

Između redova: Od devet do pet (фото 1)

Međutim, ovih dana, nisam znao tačno šta ću od sebe, pa sam, normalno, hteo da pogledam nešto što bi moglo da me uspava. Ne znam kako mi je ruka krenula ka novoj seriji bizarnog naziva “Severance”, ali eto desilo se da počnem da je gledam. Ovu nadasve jako ironičnu i potresnu priču za gledanje, režirao je Ben Stiller, onaj komičar izrazito izbeljenih zuba, čijim glumačkim izrazom i nisam toliko oduševljen, ali uloga reditelja, ovoga puta mu baš stoji. U stvari, ne da stoji, nego sve teče kao nešto najbolje što ste mogli da pogledate u poslednje vreme.

Između redova: Od devet do pet (фото 2)

Naime, serija prati grupu ljudi smeštenih u okvire iščašene kompanije Lumen u kojoj zaposleni zaboravljaju sve što su doživeli u vremenskom periodu od devet do pet i ničega se ne sećaju kada dođu kući. Dok gledam sve te likove, teško je ne pomisliti na samog sebe i na činjenicu kako protiču naši dani u istim okolnostima. Doduše, možda bih često i poželeo da se ničega ne sećam što sam doživeo na poslu, ali mogućnost da mi se podaci izbrišu iz skladišta mozga mi se čini stravičnim i mogućim scenarijem u kome možemo da se nađemo vrlo brzo. Nove okolnosti i takozvane mere opreza zauvek su promenile naš odnos prema poslu, odnosno na prvi pogled se čini da više ne radimo kako smo radili, ali neprekidno se plašimo povratka na staro. Uprkos činjinici da vas rad od kuće stavlja u poziciju kao da se u potpunosti sami u svemiru, svako se navikao da može da ugasi kameru na važnom sastanku i lakira nokte ili jede parče pice, bez bojazni da će bilo šta loše da se desi, jer često je potrebno samo da budemo prisutni, da budemo publika i ogledalo drugima, jer sastanci u većini slučajeva i služe tome da su nam popunjene agende i da svima govorima da umiremo od količine posla. Prazna agenda, odnosno dan bez sastanaka izgleda kao da se ničim zapravo ne bavite, jer dok okupljeni oko jedne teme ćaskamo šta bismo mogli da uradimo po tom pitanju, stvara se utisak da zaista zarađujemo sopstvenu platu iako često niko nema ništa pametno da kaže na samom licu mesta. I tako samo prolaze naši “radni” sati, sve dok ne dogori do nokata i dok se nekome ne preda vrući krompir koji u ime svih zaposlenih preuzme breme odgovornosti i hteo ili ne hteo stane u prvu liniju fronta. Ostali koji su po ko zna koji put uspeli da “uhvate krivinu”, umiru od sreće što njih niko ništa ne pita, gledaju u nebo, jer mogu da odahnu i slobodno nastave da ne rade ništa.

Između redova: Od devet do pet (фото 3)

U svakom slučaju, u kakvoj god poslovnoj kulturi da se nađete, bitno je ipak kako se snađete. Sve je do toga koliko ste socijalno inteligentni pa da uspete da raščivijate kojim koridorima se valja kretati, s obzirom da je najvažnije da detektujete gde se sve kriju minska polja da biste mogli da ih zaobilazite u širokom luku. Zvuči šašavo, kao i onoj reklami s početka veka, ali verujete to je verovatno jedini način da vas glava ne boli, ali i savršena mogućnost da se izvlačite na to da se zapravo ni ne sećate šta ste prethodnog dana dogovorili da bude urađeno.

Između redova: Od devet do pet (фото 4)

S tim u vezi, ovaj utopistički koncept jedne američke serije za razbribrigu izgleda sasvim prikladno, kao nešto što se može primeniti i na svačiji svakodnevni život, ne samo kada poželite da odvratite misli od tragičnog poslovnog života koji vodite.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor