U poslednje vreme, reklo bi se, nemam fokus. Ama baš ništa mi ne drži pažnju. Radim ono što moram, ali sve drugo je na čekanju. Tako je i sa konzumacijom raznoraznog sadržaja koji drugi ljudi halapljivo gutaju, na primer, bindžovanje serija. Nikada mi neće biti jasno odakle ljudima toliko vremena da prate skoro sve. Ponekad sebe uhvatim u strahu za stolom kada počne da se priča šta je ko gledao, a onda se kao nekad u školi krijem iza ostalih da me ne prozovu dok ne zvoni.
Međutim, ovih dana, nisam znao tačno šta ću od sebe, pa sam, normalno, hteo da pogledam nešto što bi moglo da me uspava. Ne znam kako mi je ruka krenula ka novoj seriji bizarnog naziva “Severance”, ali eto desilo se da počnem da je gledam. Ovu nadasve jako ironičnu i potresnu priču za gledanje, režirao je Ben Stiller, onaj komičar izrazito izbeljenih zuba, čijim glumačkim izrazom i nisam toliko oduševljen, ali uloga reditelja, ovoga puta mu baš stoji. U stvari, ne da stoji, nego sve teče kao nešto najbolje što ste mogli da pogledate u poslednje vreme.
S tim u vezi, ovaj utopistički koncept jedne američke serije za razbribrigu izgleda sasvim prikladno, kao nešto što se može primeniti i na svačiji svakodnevni život, ne samo kada poželite da odvratite misli od tragičnog poslovnog života koji vodite.
