Draga Slavna,
Niko više ne piše pisma. Ne znam kada se desilo da ta tradicija lagano nestane iz naših života, ali pisma, pa čak i razglednice su postali prava retkost koje su na putu da sasvim isčeznu. Žao mi je što nismo rođeni u onom vremenu kada su se umesto e mailova pisala pisma sa memorandumom i ličnim potpisom osobe koja ti ih šalje, otkucana na pisaćoj mašini, gde poneka slova iskoče iz zgloba i izgledaju kao neformirana vilica puna mlečnih zuba. Iskreno ne znam šta se desilo sa ljudima, ali niko više ne piše ni sms poruke, a ne da ti svoje direktne misli posloži na papiru, ne plašeći se mogućnosti da se možda potkrade neka greška u pisanju, bez mogućnosti editinga, da neka loša reč pokvari odnose u rečenici ili da se neka ekspresija loše protumači u naletu toka svesti. Osim toga, pisma se nigde ne arhiviraju, poput e mailova, koji uvek stoje u nekom folderu, čisto da te podsete šta si kome pisao prošle nedelje ili pre deset godina. Pisma su nekako poput analognih fotografija, koje ti tek kad se film razvije, pokažu šta je objektiv uhvatio kao neko sećanje ili stanje. I da, isto su na papiru, možeš da ih dodiruješ i analiziraš, gužvaš, pocepaš ili u naletu besa zapališ upaljačem dok gledaš kako se pretvaraju u brdo pepela.
Inače, nema ništa novo, sve je nekako isto, baš kao što je i bilo kada si prošli put bila u Beogradu. U stvari, lažem, glupo je reći da se ništa ne menja, kada to nije prirodno, bilo da se radi o gradovima ili ljudima, uvek se nešto ipak menja. Međutim, kada sediš dugo na jednom mestu, imaš utisak da sve stoji, da je slika sasvim ista i da maltene sve možeš da predvidiš, ko gde izlazi i ko se s kim druži. U stvari, možda je to zato što starim, pa mi se menjaju pogledi na stvari, više ne mogu ni da ocenim, šta je u pitanju, ali čini mi se da dosada guta ovaj grad lagano. Čak mi se ne ide ni na Fest, koji sam nekada toliko voleo i jedva čekao da izađe program da kupim karte za sve projekcije, a sada neka ravnodušnost raste u meni. Želim da verujem da je to samo faza, koja će proći, ali bojiim se da nije, već je u pitanju nešto mnogo dublje, kompleksinije i zamršenije od prolazne melanholije ili čuvenog “spring fatigue” fenomena. Ponekad mislim da ovom gradu fali malo više glamura, mada, kada malo bolje razmislim, gde ga zaista pa i ima, jer kao da se naša realnost i ono što doživljavamo zauvek preselila u digitalne formate koje upijamo i prihvatamo tuđe doživljaje kao sopstvena iskustva. Tako da, glamur uživo više ne postoji.
Možda ćeš se iznenaditi, ali prethodnog meseca sam se učlanio u biblioteku iz želje da napokon ponovo počnem da čitam. Neko vreme nisam ništa čitao, ali doslovno ništa, jer imao sam utisak da više nikada neću otvoriti niti jednu knjigu. Mogao bih satima da stojim u knjižari i da gledam sve te korice i da ne poželim da ih otvorim. Prosto, vremena je toliko malo, a informacija isuviše, da bih nakon napornog dana seo i još nešto dodatno unosio u sebe. Međutim, čudan je osećaj ponovo ući u biblioteku, videti ceo jedan paralelni univerzum koji funkcioniše po pravilima iz prošlog veka, traženje naslova i signature knjiga, demografija ljudi koji se kreću između polica. Sve me to vratilo u detinjstvo, kada sam jedva čekao da pročitam zadužene knjige, vratim ih pre roka i počnem da otkrivam neke nove, sasvim nepoznate autore koji su mi pomogali da preživim stvarnost. I stvarno, izgleda da se vraćam u formu, čitam pred spavanje i trudim se da ne gledam u telefon i nigde ne žurim. Koliko pročitam, pročitam. Mogu ti reći, knjige imaju moć da uspavaju, bolje od bilo kakvog sedativa. Nekada jer su dosadne, a nekada prosto počneš sklapati oči usled nečijeg ritam rečenica i količine teksta koji titra ispred tebe na belom papiru.
Ranije sam se u ovim situacijama nemoći duše spašavao tako što negde otputujem, odem daleko, ili bar par kilometara van grada, da udahnem neki drugačiji vazduh, ali primetio sam da to više ne radi kao mehanizam koji ti pomaže da ostaneš u ravnoteži. Imam utisak da je i tamo negde isto kao i ovde, da je većinu uhvatila neka letargija i bespomoćnost koja se akumulira usled osećaja neizvesnosti. Doduše, lako je reći da se živi kao da ti je svaki dan poslednji, ali upravo ova situacija koja nas i doslovno tera da uđemo u taj koncept fatalizma, pokazuje da to baš i ne radi tako. Kada bismo zaista tako živeli, lišeni straha od budućnosti, prestali bismo da maštamo i želimo. Ovako mi izgleda da ćemo zauvek ostati u nekoj vrsti vakuuma, limba koji pokušavamo da amortizujemo nekim instant zadovoljstvima koji nas nedovoljno ispunjavaju, nego stvaraju samo dodatnu žudnju za smislom života.
Elem, pišem ti ovo pismo ne želeći da ti otkrivam toplu vodu ili da se previše pravim pametan, samo pokušavam sam da shvatim o čemu se ovde radi, u nadi da ćeš me ti najbolje razumeti i možda sa mnom podeliti par reči utehe. Molim te, piši mi, na dobro poznatu adresu, jer tako bar imam osećaj da radimo nešto dobro, ne samo za nas dvoje, već imam utisak i za ostatak čovečanstva, s obzirom da stvarno ne mogu da zamislim da bilo ko u ovom trenutku radi isto što mi – spašava pisanje pisama od večnog zaborava.
Zauvek tvoj,
Jordan
