Između redova: Strah u ulici Brestova
Ulica je uvek bila i ostala idealno mesto gde mogu da vam se dogode apsolutno neočekivane stvari. Upravo taj osećaj da ne možemo da kontrolišemo tok događaja koji se odvijaju mimo naša četiri zida, čini uzbudljivim svaki naš naredni izlazak iz zone komfora. Sigurno vam se to već desilo, ako nije, onda sigurno ne pešačite ili ne idete apsolutno nigde, jer ukoliko vas nije isprepadao dostavljač hrane, ona ne znate šta znači biti na ulici. Dakle, hodate sasvim normalnim tempom, kao pešak, nazovi ravnopravni učesnik u saobraćaju i onda tako niotkuda, ničim izazvano, proleti bicikl, toliko blizu vas, da za dlaku izbegnete teške telesne povrede ili glupu smrt. Ovo bi mogao da bude dobar početak nekog filma, međutim, nije, nego je samo ružna pojava koja se dešava svakog dana, jer ti ljudi sa kućicama na leđima jure niz i uz ulice, kao da je nečiji život u pitanju, a ne najobičnija glad. Sasvim sam siguran da je teško raditi taj posao, ali teško je danas hodati istom tom ulicom, jer kada ste na trotoaru, u pešačkoj zoni najbolje bi bilo da vas nema, s obzirom da svi drugi imaju prednost osim vas. I besni auto koji vozi majka kraljica koja melje na telefon sa čoporom propisno vezane dece na sedištu, i kuriri brze pošte koji će samo da upale sva četiri dok ćete vi da strčite dole po pošiljku, i bahati taksisti koji misle da su oslobodili grad, ali najviše od svih uniformisani raznosači jela. Ne, ne, vi to ne razumete, jer oni nemaju vremena da misle ko im se nalazi na putu do cilja, s obzirom da je svaki sekund jako važan, samo da se dođe do mušterije koja umire od gladi.
Tako ja u poslednje vreme imam utisak da niko živi ništa ne kuva. Okej, dugo je trajao onaj čuveni izgovor svih nas da se više nema vremena kao nekada kada su naše bake stavljale lonac za supu u sedam ujutru i kuvale ručak do popodne na kecu. A onda su odjednom kao iz vedra neba svi prestali da jedu, jer su na nekom od režima za gubitak telesne mase, čija se popularnost smenjuje kao prolećno vreme. Dakle, pola sveta je na dijeti ili ne jede ama baš ništa, dok druga polovina isključivo naručuje hranu. S toga se da zaključiti da izrazito mali procenat ljudi zaista koristi šporet u svrhe spremanja hrane, jer ne zna se kada se tačno desilo da totalno odustanemo od kulinarstva u pravom smislu te reči. Retki su oni koji zaista uživaju u kuvanju i ne prave ne znam kakve eksperimente kod kuće, pokušavajući da izigravaju kuvare sa malih ekrana, već kuvaju obična jela na koja smo svi navikli.
Doduše, vremena su se promenila, ljudi su se ipak navikli na neke egzotičnije ukuse, jer nije sushi baš juče došao u Beograd. Uprkos raznovrsnoj ponudi koju vam nude restorani raznih svetskih kuhinja, junk food nekako i dalje dominira na meniju prosečnog korisnika, bez obzira na doba dana, dubinu džepa ili povod. Konzumacija hrane postala je kao i klasični konzumerizam, stvarajući taj efekat paradoksa izbora, jer toliko toga ima na sve strane, da počinjete da mislite da ste sve probali i da prosto ne znate više odakle biste mogli šta da poručite. Ovde nije dobro ovo, onde nije ono, ovi stavljaju manje piletine nego što je na slikama, ovi umeju da prepeku picu ili pak da je ostave živu, ovi nikada nisu došli na vreme i tako dalje i tako dalje. Korisnici ove usluge postaju sve razmaženiji, jer im se to i omogućava, da se ponašaju kao deca koja izvoljevaju po ceo dan nezadovoljni bilo čim što im se stavi pod nos. Uvek mi je frapantno da ljudi koji bukvalno nisu nikada u životu skuvali ni jaje, donose teške sudove o hrani koju je neko drugi s mukom spremio. A sa još većom mukom je i doneo. Kako je moguće da smo dobili eksperte i u toj oblasti i kada smo uspeli da izoštirmo svoja čula i postanemo tako osetljiva nepca? Međutim, to više nije uopšte bitno, jer kako se gubi svest o nekim drugim stvarima, tako se gubi i naš odnos prema hrani. U opštoj jurnjavi da budemo na sto mesta i uradimo sto stvari u isto vreme, ne samo što smo zaboravili šta znači zaista uživati u životu, nego smo i najbazičnije stvari, kao što je hrana, počeli da tretiramo kao nužno zlo. Kao nešto zbog čega ne žele da se cimaju više od jednog klika. S toga, i ne čudi da se velika većina ljudi oseća krajnje moćno kada ima priliku da svoju porciju hrane prati iz ulice u ulicu na aplikaciji u telefonu, poput neke igrice, koja može da vas zasiti do te mere da više niste ni gladni. Osim što isključivo želite da vaša dostava bude na vašim vratima onda kada je i naznačeno.
Sve dok jednom jednog dana neko fatalno ne nastrada, šetajući se ulicom, zahvaljujući našim apetitima.
