Još jedan tekst o trčanju

Sve što su pričali, sve što piše. Svi oni koji se ponašaju kao da je trčanje salsa ili klub filatelista, triatlon ili ironman, filmska scena u kojoj će se glavnom liku desiti nešto jako važno. Spoiler: u životu, uglavnom neće

Znam tačno trenutak u kome mi je postalo bitno. Bio je 5. avgust pre podne. Čula sam se sa drugaricom oko teksta koji je pisala. Čudno je to, neke poruke dođu sasvim nenadano, kao pojas za spasavanje. Proteklu noć sam preplakala. Kad razmislim, u poslednje vreme baš puno plačem – gotovo uvek imam nervozu pre puta. Ujutro bilo je još gore, stiglo mi je nekoliko loših vesti i samo sam utišala svet. Sedela sam u potpunoj tišini, strpljivo napravila sendvič sa zelenom paprikom i odložila ga u frižider. Nastavila sam da sedim i ćutim. Potom sam krenula na put. Bez jasne ideje šta ću tamo. Sendvič sam zaboravila.

Kasnije tog dana, Višnja i ja smo išle do vrtića u koji smo kasnile. Potrčala sam i posle tačno sedam koraka me je preseklo ispod rebra. Tada sam pomislila, gde ja da trčim maraton.

Možda je kraj tridesetih vreme kada više nemaš nikakvu želju da se predstavljaš boljom nego što jesi. Imam 39 godina i plačem na aerodromima. Da, ja sam ta osoba koja sedi na podu, nosi ranac, cmizdri i povremeno nema pojma šta će sa svojim životom koji ne da se uveliko odvija nego ga je verovatno pola i prošlo. Isto jedna neviđeno depresivna misao.

Ispovedam se u formularima. Na pitanje koja je tvoja motivacija napisala sam da ne znam. Napisala sam i da isto tako nisam verovala ni da ću se izlečiti od raka. Nisu baš svi uvek samo mislili pozitivno. To je laž koju poturamo sebi dok se svakog dana borimo sa parališućim strahom.

Odavno ne pratim NBA. Ali ima jedan košarkaš koji je dobio nadimak Proces, po čuvenoj izreci 76ersa “trust the process” i upravo toga sam se setila dok sam čekala avion. Proces je suština, sada sve deluje besmisleno ali možda bih mogla da započnem nešto, neki proces, nešto što je jednako besmisleno kao besmisao sam, možda čak i gore. Trčanje.

Trčanje ne volim. Ali nekako ceo život moram da trčim. Trčanje je uvek bilo kao neki refren svih ostalih aktivnosti. Kondicioni trening – prvo trčiš deset krugova pa onda radiš sve one užasne vežbe. Sećam se svojih misli dok posle ko zna koliko čega skačem sa stepenika na stepenik tribina i mislim kako želim da umrem, želim bilo šta samo ako može da se ne srušim odmah, da ne zagrizem beton i izbijem sve zube, moje želje su male. Opet drugo sećanje, fizikalna i noga koja je atrofirana, moja mala želja je da uspem da vratim nogu u normalan položaj, pokretljivost zgloba, ove nedelje samo santimetar, za mesec dana skoro prav ugao, onda još mesec za pun krug, uz dobre i loše dane, one kad se smejem i one kad plačem na sred stepenica, sa štakama u rukama, jer se ugasilo svetlo u hodniku. Prvi koraci, prvi izlazak na štiklama… Kad sam još trčala? Trčala sam kad sam operisana, prvo sam hodala dva meseca, svaki dan, 40 dana po jedna injekcija protiv zgrušavanja krvi, svake nedelje po jedna psihoterapija, sećam se 984 do 990 koraka, nekad i više ako moram u toalet. Hodala sam nešto više od 700 metara sa jedno ili dva stajanja, ponekad mi se zavrti u glavi a napolju nema klupa. Prvo sam hodala tih 40 dana, došao je jun i onda sam potrčala. Staza ima 500 metara i prvo mi je trebalo pola sata. Ujutru bih ustala i popila sok, izašla bih i trčala koliko mogu, onda bih se vratila da doručkujem. Posle dva meseca trčala sam svaki dan 3 kilometra, nekad brzo nekad sporo, u Fažani sam išla na trčanje pa kupanje pa doručak. Nebitne informacije pohranjene na dnu mozga.

U formularu sam se ispovedila. Nemam pojma šta ću u životu, možda treba da potrčim. Počelo je 16. avgusta. I počela sam da dokumentujem proces. Svih ovih ranijih procesa sećam se kao kroz maglu, ovaj sam htela da vidim i da mu svedočim, da vidim hoće li me promeniti, hoće li se nešto promeniti ovaj put. Da li je promena moguća? Zadala sam sebi nekoliko pravila (ja volim pravila).

1. beležim samo zajedničke treninge odmah ili dan posle

2. odustajanje je ok. obećavam da neću ići preko svojih granica čak iako to znači da sam poslednja ili da se blamiram

3. neću kupovati nikakve stvari i gedžete jer sam tu samo zbog sporta

I tako je počelo.

Drugi dan sam trčala više od pola, ali mi se samopouzdanje vratilo lako dostižnim vežbama kratkih dužina i razgovorima sa članicama tima.

Treći dan sam trčala već dve trećine plana, vežbe sam uradila i na kraju sam više šetala nego trčala

Četvrti trening sam podnela samo zbog društva jer sam zanemoćala odmah ali sam imala grupu drugarica kojima je isto teško, trenera koji nas prati u mraku po parku i uspela sam da izdržim kao u nekom snu.

Peti trening doneo je napredak, trčala sam svojim tempom sa drugaricom, uradila sam i zagrevanje i vežbe, samo poslednji deo nisam mogla ali sam hodala.

Šesti trening je doneo problem bola u nozi, kiše i potpunog psihičkog posrnuća u kome zovem Gorana samo da čujem nečiji glas jer se osećam kao sama na svetu. Nije bilo nekog značajnog napretka, izgurala sam 5 kilometara sa šetanjem, vežbe kratkih dužina sam uradila i pored bola u levoj koji će se kasnije preneti u na desnu nogu, počela sam čak da vodim računa i o ishrani. Saznala sam da postoji vremensko ograničenje da se završi trka, ono iznosi 90 minuta i prvi put mi se javila ideja da ipak postoji neuspeh, ma koliko ubeđivala sebe da je ovo kompletno netakmičarski, rekreativni sport.

Sedmi trening je bio test podnošljivosti veoma sporog tempa dok se ljudi iz kafića smeju a penzioneri pozdravljaju, bio je test nemogućnosti da pratim grupu i ostajem sama pod mostom, čak sam se u jednom trenutku priključila brzim hodačicama koje su vežbale sa štapovima samo da ne bih bila sama dok drugi trče a mene boli noga. Nisam razmišljala o tome da se predomislim ali sam brže bolje rezervisala smeštaj kako bih se radovala bar odlasku u Zagreb, spavanju u ogromnoj hotelskoj sobi, nešto što sebi nikad ne bih priuštila tek tako, iz čista mira.

Osmi trening je bio lakši, ali razlog tome je što sam prekršila jedno od pravila i kupila patike. Patike su pomogle uz gel sa analgetikom za oba kolena, i istrčala sam ceo trening, nešto više od 6 kilometara. Tu nedelju obeležilo je saznanje da očajnu žeđ koju osećam na svakom treningu (da li imam dijabetes?) predupredim time što pijem dvostruko više vode celog dana i izbegavam alkohol. Dobra strana treninga je bila to što nisam pila alkohol koji dehidrira, pila sam više vode, manje sam jela, više spavala i radila sam aerobne vežbe što je delimično izmenilo moj izgled na bolje. Izgledala sam zategnuto i seksi. VIše sam se slikala. I pored treninga kretala sam se više, valjda da održim proces, obično bih peške išla kući još 5-6km, i generalno sam koristila svaku priliku da hodam.

Deveti trening bio je užasan jer sam kasnila, što je značilo da moram ostaviti stvari u obližnjem klubu, zatim sam trčala na pogrešnu stranu i osetila sam iskonski strah, koji se do tada samo rubno pojavljivao ali gubio u masi trkačica sa kojima sam trenirala. I pored relativno osvetljenog prostora, zalaženje ispod beogradskih mostova je užasan osećaj, svi statični ljudi su mi se činili preteći a svi koji trče kao prijatelji. Povremeno sam sedela i očajavala. Razmišljala sam o tome kako čovek nema nikakav parametar kad je sam i bez telefona, nisam nikog mogla da pozovem, nisam znala gde su drugi ni koje je vreme i ponovo sam samo mislila o ljudima koji šetaju noću kroz park, onima koji sede na klupicama, nisam mogla da se odbranim od očajnih misli da sam sama i nebitna i da mi niko neće pomoći i da sam sama kriva što sam zakasnila.

Deseti trening je doneo očit napredak, možda mi se tako činilo upravo zbog prethodnog treninga koji je bio mini katastrofa. Nasuprot tome, ovaj put sam osećala da mogu i više, bolovi su bili tu ali i neka vrsta sigurnosti – da je umor prolazan, da mogu više nego što sam očekivala, da prestanem da razmišljam o sebi kao najgoroj ili neuspešnoj. U ovom trenutku sam počela da sakupljam kvalitetne savete o ishrani (kada ljudi kažu ugljeni hidrati oni misle na ovas a ne na kroasan), ohrabrila sam se da razgovaram o specifičnostima ženskog treninga – kao što je pedikir, menstrualni ciklus i još puno priče o vodi, magnezijumu, redovnom snu i sve drugo što i inače pričamo. Shvatila sam da trening nije ništa drugo nego još jedna vrsta ženskog iskustva, podjednako optrerećena osećajem neadekvatnosti, kroz stalni osećaj da sam suvišna, dosadna, neposlušna, loša. Van trčanja osećala sam se uspešno, zato su treninzi bili mučenje.

Kad govore o trčanju ljudi najčešće govore o izdržljivosti, ali ne govore specifično o tim izazovima koje treba izdržati. Čula sam hiljadu puta fraze kao što su boriš se sa samim sobom, treba da pobediš svoj um, sve je u disanju i tako dalje. Ne mogu reći da su te izlizane istine netačne, ali istovremeno nemoguće ih je upotrebiti. Dok trčim povremeno osećam besmisao ili bes, nekada čisti strah od ubistva ili silovanja, nekada osećam zaljubljenost i sva ta osećanja ne bih kao u običnom životu podelila na pozitivna i negativna. U trčanju sam osećanja delila na ona uz koja uspem da zaboravim na disanje, jer ga ne remete i ona druga koja me uznemire i umore. Konstantni strah od nasilja je manje uznemirujuć od straha da se ne okliznem, a zaljubljenost je beskorisnija od brojanja brojeva do 1000.

Jedanaesti trening je bio borba. Sunce je sijalo, meni je bilo pomalo loše jer sam dan ranije otišla i na piće, skidala sam sve sa sebe ali bilo je i dalje vrlo neugodno vruće. Na povratku kući osećala sam se kao da je sav trud promašen i narastajući besmisao ugrožavao je ideju o uspehu. Sve se zakomplikovalo i putem u Leskovac između dva treninga, i jurenje onoga što izmiče – uglavljivanje treninga u život pun obaveza, stalni prelasci iz štikli u patike, neprekidno su me suočavali sa bolom, duga putovanja autobusom sa otocima i podsećanjem na sve odstranjene limfne čvorove, potrošnost tela, krhkost kondicije i umor. Stalni umor i potpuno nevoljni odlazak na trening, zaspivanja posle u gotovo sedećem položaju dala su potpuno neki drugi ritam mom životu. Po prvi put osetila sam se kao hrčak koji ne stiže da razmisli i samo ide dalje. Ni tada ni sad ne mogu da kažem da je to dobar osećaj.

Svo vreme zamerala sam sebi suvišnu kritičnost, čak možda okrenutost lošem. Znam da će ljudi uvek naći nešto lepo – i ja bih da sam se potrudila izdvojila lepe trenutke spremanja na trening ili dugog gledanja u telo koje se menja posle treninga. Preplavljenost promenama jednostavno je bila uznemirujuća i čak i sve predivne strane trčanja nisam dovoljno zapažala koliko modrice koje su mi izlazile od napora, bol u nogama, umor i konstantni osećaj manje vrednosti. U tom stanju, najvažnija je bila grupa trenera odnosno iskusnijih trkačica i trkača koji su se za razliku od svih sportskih radnika koje sam sretala tokom života bili puni razumevanja i podrške. U ovom novom svetu, sve što sam ja bila ranije, sve što jesam van trčanja, ono zbog čega sam ponosna ili srećna, kao da bi nestajalo da bude zamenjeno sporošću, neuspehom, bolom i sigurna sam da bi taj osećaj bio neizdrživ uz agresivne motivacione poruke, histeričnu radost i pozitivu. Teror kapitalističke kompetativnosti i wellbeinga novog milenijuma verovatno je bezopasniji u nekim pasivnijim vrstama vežbi ali u trčanju, gotovo sam sigurna, može da gurne čoveka preko ivice.

Lagala bih kada bih rekla da sam znala da ću uspeti. Apsolutno svaki minut i svaki dan je bio ispunjen preispitivanjem. Kažu da je bitno imati razlog. Moji razlozi su bili tata koji mi je čuvao stvari dok trčim, Simonida koju ponekad bole noge i otvrdnu jer ima multiplu sklerozu i svaka žena koja je preživela nasilje. Nisam trčala ni za koga od njih, jer nisam verovala da ću uspeti. Pomislila sam uspem onda to mogu izgovoriti, koga briga uopšte što trčim. Službenica Medicinskog fakulteta u Beogradu sa kojom sam se čula nekoliko puta tog dana rekla je da je to baš super. Ona je bila tačno ta vrsta podrške koja nije opterećujuća. Ne mogu da trčim za nečiju ljubav, zdravlje, pravdu, ne mogu da podnesem taj rizik da ne uspem. Ali mogu da trčim umesto da odnesem čokoladu Ireni jer je tako ljubazna i draga. Mogu da trčim za nečiji osmeh ili hi5, to je skroz fer. Zato su važni drugari s trčanja. Šira perspektiva da je to samo trka od 10km, trka koju “svako može da pretrči ili čak prehoda” ispunjavala me je samo užasom da mogu biti ta koja eto i pored svega nije mogla. Radna nedelja se pobrinula da sve bude toliko mučno, da mi se odlazak na maraton u Zagreb učinio kao jedno lepo letovanje. Na izlasku iz grada sam još uvek rešavala probleme koji me nisu puštali. Nisam to podnela nimalo sportski, pila sam alkohol iako znam da je to ne loše nego užasno za sutrašnju trku. Pritisak je bio nepodnošljiv, ali istovremeno i odličan jer me sama trka brinula mnogo manje od svega što se dešava. Teško sam zaspala, probudila sam se u 6.

Već oko 11 su mi se tresle ruke nezadrživo. Ljudi me plaše, a maraton je skup veoma puno ljudi. Svi su međutim bili veseli i to zaista pomaže. Pomišljala sam čak i da ću se izgubiti iako je potpuno nemoguće izgubiti se na usmerenoj trci. Iako sam očekivala nemam neka posebna sećanja na trku. Bilo je teško i neprijatno zbog sunca koje je pržilo, trčali smo između 2 i 3 popodne. Loše vreme za trk po gradu. Pamtim da sam pomislila da semafor svira Koloniju, nervirali su me ljudi koji prolaze preko staze i iskreno sam se radovala dečacima koji su vikali “Nema odustajanja, ajmo žene” mislila sam o svemu i ničemu posebno. U tom posebnom stanju ako bih pokušala da hodam, vrtelo mi se u glavi i imala sam po prvi put osećaj da ne mogu usporiti, mogu samo ubrzati. Nisam imala nikakvu predstavu gde sam, koliko je sati, koliko još ima. Znala sam da je park na pola, da sam ga prošla i to je to. Drugarice koje su trčale sa mnom normalizovale su ovaj po svemu neobičan događaj, bile smo zajedno. Na jednom uličnom satu videla sam da trčimo već 55 minuta, to mi se učinilo dosta dobro, utešno. Trčala sam a onda sam ubrzala i ušla u cilj. To je to.

Sve što je posle usledilo je kao neka magla. Kakav je osećaj? Običan. Dete sa autizmom klatilo se tamo-amo na klupi. U nekoj lepoj priči prišla bih da mu dam medalju, ali samo sam prošla u strahu da ne budem čudakinja koja prilazi i daje medalju. Šetala sam gradom, ne baš ni umorna. Imam utisak da je moglo bolje, brže, bezbolnije. Osećam da mogu više. Kao da sam na početku. I baš to je najbolji osećaj u vezi sa telom, sa trčanjem, osećaj si više od onoga što si upravo dokazala da možeš. Više od očekivanja, više od samopouzdanja, više od sadašnjosti. Osećaj budućnosti je najvažnije zbog čega je vredno trčati. Sve ostalo su nebitne priče o trčanju.