Adele je tačno znala šta radi kada je jednoj od najupečatljivijih numera sa novog albuma dala naslov “I drink wine” – svakom ponaosob je skrenula pažnju da, ako to već nismo, što pre normalizujemo zarozane večeri na sofi sa lošim šardoneom i kvalitetnom introspekcijom. Amen.
Čuvši je milion puta, danima sam je pevušio po kući – sve dok jednom nisam shvatio da stih koji mi se najviše dopao ponavljam pogrešno.
Umesto “Why am I seeking approval From people I don’t even know?“ kod mene se zapatilo “people I don’t even like”. Ta Frojdovska omaška zapravo otkriva mnogo više o meni nego činjenica da pevam kao posrnula divetina dok brišem prašinu sa saksija na prozoru. I ne samo o meni – to je testament svim frenemy odnosima sa kojima sam manje uspeha imao u prošloj deceniji života nego sa sobnim biljkama koje sam na pravdi Boga zapustio.
Sam izraz frenemy potiče iz ranih pedesetih kada ga je uticajni Twitteraš, pardon gossip kolumnista Walter Winchell upotrebio da opiše napete spoljnopolitičke odnose između Amerike i Rusije. Domišljati portmanteau reči “friend” and “enemy” tek će decenijama kasnije dobiti svoje (zasluženo) mesto u pop kulturi. Asimilacijom u mainstream vokabular MTV-jevskih ’90-ih uglavnom će se vezivati za ženska prijateljstva sa predumišljajem – što je, ruku na srce, krajnje mizogino, budući da su naučnici Thomas Edison i Nikola Tesla najslavniji “zlortaci” u istoriji. Pa ipak, umesto da vizuelizujemo te velikane u catfight-u oko sijalice, kad neko kaže “frenemy” pomislimo na beskrupulozne besties iz “Mean Girls” gde čak i puder roze trikotaža ima svoju brutalnu agendu, a osveta se ne služi hladna već sa osmehom.
Nelaskavo svrstavanje fenomena “frenemy” među “ženske stvari” je nedvosmisleno seksistički, ali nije potpuno bez osnova. Studija koju je sprovela Kelly Valen za svoju knjigu “The Twisted Sisterhood: Unraveling the Dark Legacy of Female Friendships” otkrila je da više of dve trećine anketiranih žena smatra da je žrtva emotivnih manipulacija od strane drugih žena u svom društvenom krugu. Razmišljao sam o tom Molotovljevom koktelu intimnosti i animoziteta dok sam išao prošle subote ka Kaleniću po saksije za ono malo preživelog cveća. Koliko je tih (od sabajle ambiciozno odevenih) individua što upravo ispijaju jutarnju kafu sa ljudima koje potajno ne mogu da smisle svesno da gaji najgori korov umesto drveta prijateljstva?
Ili još gore, zašto pri svakom sretanju sa poznanicima insistiramo da “pijemo kafu od ponedeljka” svesni da nam se od same ideje aktivira tiroida jer je to površno prijateljstvo je podcrtano antipatijom ili čak rivalstvom. Ne znam za vas, ali mene oblije hladan znoj od pomisli da neću znati o čemu da pričam na toj kafi. Da (ponovo) parafraziram Adele: “Why am I making plans with people I don’t even know?“
Ili kako je to čika Frojd zapisao: “Intimni prijatelj i omraženi neprijatelj su uvek bili nezamenljivi u mom emotivnom životu.” Nisam psihoanalitičar ali jedno znam: ljudi koje niti dovoljno volite, niti poznajete, svakako nisu neophodni ni na WhatsAppu.
