Šljokičaste haljine sa dubokim dekolteima u jarkim bojama, elegante zalizane pundje, muzika iz bajki i virtuozni pokreti ljudskog tela koje ne možete videti nigde drugde osim tu – na ledu. Teško je odoleti zavodiljivoj i romantičarskoj predstavi ovog sporta, iako sam njegov naziv: “ice skating” vrlo otvoreno implicira na nešto opasno i rizično, ali i nešto što vrvi od senzacije.
Tokom nastupa kao publika opijeni ste gracioznošću pokreta, uvek ukrašenom širokim osmesima klizačica. Ponekad deluje kao da su im krajevi usana zašiveni za resu od uva. Navijate, imate svoje favorite, omiljenu haljinu, omiljenu pesmu, omiljeni skok, a onda, kao pokolj hladnim sečivom klizaljke usledi plejada surovosti. Smeh, suze, dranje trenera, nezadovoljstvo publike, grčevi, presavijena tela od bolova, urlici nezadovoljstva, umrljani ajlajneri i sve to nekako prođe zamaskirano šljokičastom zavesom spektakla i nagradama.
Bilo je pitanje vremena kada će svi problemi koji prate disciplinu klizanja izbiti na videlo. Prve znake da tu nešto ne valja mogli smo da naslutimo nakon filma “I, Tonya”, istinitoj priči o američkoj klizačici, šampionki devedesetih koja je umela da izvede čuveni trostruki aksel. Opijeni spektaklom pod reflektorima i kako sama Tonya kaže, “željom da nađu nekog koja će u isto vreme i da obožavaju i da mrze”, mediji su izazvali tenziju između nje i njene glavne konkuretkinje, što je rezultiralo nasilnim skandalom.
Nedavno, svedočili smo još jednom skandalu, koji je po intezitetu verovatno najveći od ovog gorepomenutog koji se desio 1994. godine.
Zimske Olimpijske igre u Pekingu definitvno će ostati u znaku petnaestogodišnje ruske klizičace Kamile Valieve i svega kroz šta je prošla. Na takmičenju se pojavila kao jedna od favoritkinja, a zatim ju je potresla afera i informacija da će možda biti suspendovana jer je u decembru koristila sredstva koja se nalaze na listi nedozvoljenih supstanci. Ovaj lek ne utiče na njenu psiho-fizičku sposobnost, a mlada klizačica je objasnila kako je slučajno uzela dedin lek za srce. Posle ovoga, kada joj je dozvoljeno da nastavi takmičenje, svi su još gladnije iščekivali veliko finale i ples klizačice oko koje se podiglo toliko prašine. Fanfare su zasvirale pred glavni spektakt Olimpijskih igara. Usledila je verovatno jedna od najmučnijih i najtužnijih scena u istoriji sporta, koja je otvorila brojna pitanja i razotkrila goruće probleme.
Sa šljokičavom zmijom na leđima i džakom tereta svega što se desilo u glavi, Kamila je pred sobom imala tri minuta da otkliza svoj čitav dotadašnji život. Bar joj je to tako predstavljeno. Nakon afere sa dopingom, snimka na kom plače posle treninga koji je kružio internetom, na kom je pala pokušavajući da izvede aksel, ona je izvela samouveren, ali emotivan performans. Možda previše emotivan i možda takvoj vrsti plesa nije mesto na ledu, plesala je kao Aska pred Vukom. Pala je nekoliko puta, na njenom licu su bili vidljivi simptomi pritiska, izgubljenosti.
TU, PRED PUBLIKOM I RASKOLAČENIM OBJEKTIVIMA MEDIJA, ŽIRIJA I TRENERA, KAMILA SE OTOPILA NA LEDU
Ni sekund nakon ovog emotivnog kraha mlade maloletne klizačice, njena trenerica žustro joj je uputila reči kritike, zamerke i nezadovoljstva. I nastao je spektakl. Onaj koji se čekao. Ali, ovoga puta je taj spektakl otišao predaleko.
Kamila je ušla u istoriju. Postala je prva žena koja je izvela četvorostruki okret u olimpijskoj konkurenciji, ali i nadamo se slučaj koji će određene institucije i organizacije naterati da malo promisle pravila i uslove ove discipline. Njen završni ples bio je metafora količine pritiska, veličine potencijala ugrožavanja života mladih i stavljanja sopstvenog zdravlja u zalog, radi spektakla. Alina Zagitova, koja je 2018. osvojila zlato sa petnaest godina, godinu dana kasnije je izjavila da su četvorostruki okreti opasni za nju i da bi morala da smrša da bi mogla bezbedno da ih izvede. Posle toga, ona se povukla iz takmičarskog klizanja i nije bila na ovogodišnjim Olimpijskim igrama. Evgenija Medvedeva, koja je zauzela drugo mesto te godine, i ona se posle toga suočila sa mnoštvom povreda — između ostalog povredom leđa i stopala.
Treninzi ovih devojčica nekad traju i po dvanaest sati dnevno. U okviru njih, one se trude da izvedu teške pokrete koji nisu prijemčivi za njihova mlada tela. Psihički pritisak jeste prisutan u svakom sportu, ali važno je shvatiti da ovde govorimo o mladim devojkama, o pojedinačnom sportu koji je zahtevan i pojedinačnoj odgovornosti. Koliko ove devojke uopšte imaju autonomiju nad sobom, svojim telima i sudbinama? Ko njima upravlja?
Nadamo se da će sa ovim događajem biti jasnija ozbiljnost problema i to da govorimo o mladim životima, a ne staklenim figuricama na ledu, koje su tu da nam pruže instant spektakl kada uključimo televiziju. Svoju odgovornost bi trebalo da preispita i samo takmičenje i reši da li su takmičarke tu zbog samog sporta ili nečeg drugog.
