Pretraga

Kako su savremene sportistkinje redefinisale položaj žena u sportu?

Tekst: BURO.

Iz nekog sasvim čudnog razloga, sport se dugo smatrao uglavnom muškom zanimacijom. Da li zbog činjenice da je istorija muškog sporta znatno duža, da su kao navijači glasniji i strastvenije posećuju događaje ovog tipa, ili da se smatra da “biološkim predispozicijama imaju više snage” pa samim tim i sposobnosti i mogućnosti za bavljenje istim ali činjenica je da je sport dosta dugo unazad smatran predominantno muškim. Zahvaljujući kao prvo vremenu u kom se već dosta dugo borimo da sve bude dostupno svima, i dokazujemo da granice, pogotovo rodne, stvarno ne znače ništa, kao i činjenici da su sportistkinje same za sebe svojim uspesima i autentičnošću, širom sveta izborile mesto na vrhu, a time i jednakost, stvari su se promenile i došlo je neko sasvim novo vreme za sport.

Umesto onog u kom je to “muška priča” sve češće se pričaju “ženske priče” i čuju različiti glasovi. Umesto onog gde se tvrdi da je važno da sport ostane neutralna zona, devojke su govoreći o svojim problemima, o pitanjima roda, klase, rase, identiteta, problema i poteškoća, sport pretvorile u jasnu i glasnu platformu u kojoj se pokreću važna pitanja i čime se još važnije, radi na ženskom osnaživanju. 

Ono što je najvažnije je da se to osnaživanje nije dogodilo samo od sebe, niti da im je iko u tome pomogao, već su devojke u sportu uspele same svojim delovanjem, ali i solidarnošću i podrškom, da pomere neke ustaljene granice i ispišu nova pravila. I ona se tiču svakog polja, i svake nepravde kojima su izložene.

Kako su savremene sportistkinje redefinisale položaj žena u sportu? (фото 1)

Tako su recimo sportistkinje muslimanske veroispovesti su u prošlosti često nailazile na ograničenja kada je u pitanju nošenje hidžaba, gde je košarkašicama “zabranjeno da nose na glavi bilo kakvu opremu koja može ugroziti druge”. Iako hidžab ni po čemu ne bi mogao da spada u “ugrožavanje tuđe bezbednosti” ni ovaj a ni mnogi drugi sportovi nisu dozvoljavali devojkama da nose ono što žele i što je u skladu sa njihovom kulturom i običajima. Tako je bilo sve do 2016. godine kada je Ibtihaj Muhammad postala prva atletičarka muslimanske veroispovesti koja je nosila hidžab tokom Olimpijade u Rio de Žaneiru. Te godine kući je odnela bronzanu medalju ali to nije njen najveći uspeh i ne bi bio sve da je medalja bila i zlatna, već snaga i samosvesnost da ostane verna sebi i time dovede do normalizacije reprezentacije svih žena. Manje od godinu dana nakon takmičenja u Riu, mnogi su videli Muhammad kao inpiraciju zbog koje su mnoge sportistkinje, krenule njenim stopama, uprkos regulativama, koje je bilo krajnje vreme i promeniti, što je u krajnjoj liniji dovelo i do Nike kampanje “Pro-hijab”. Kako afganistantska fudbalerka Abulfazl kaže “kao uzor za osnaživanje žena u sportu, ja nosim hidžab da bih pokazala narednoj generaciji Afganistanki da je moguće zadržati poštovanje prema kulturi i religiji, ali i dostizati velike uspehe i biti samostalan i jednak u društvu”

S druge strane postoje one devojke koje su jednako mnogo uradile za reprezentaciju, kao na primer Sha’Carri Richardson čija celokupna pojava vrišti autentičnost i koja ne bi mogla tako jednostavno da se upakuje u bilo koju kategoriju, ponajmanje ono kako smo navikli da sportistkinje izgledaju.

Svedeno, jednostavno, “sportski”. Sa svojom vatreno narandžastom kosom, pirsingom na nosu, veštačkim trepavicama, izlivenim noktima i interstelarnim samopouzdanjem Sha’Carri je neverovatna sila savremenog sporta koja je okrenula reflektor ka moćnim ženama crnačke zajednice, i pokazala kako to izgleda ne samo menjati standarde lepote nego postavljati svoja. Kako izgleda reći “ne” belačkim standardima, sportskim standardima, ili zapravo bilo kojim drugim, kombinovati sopstvenu kulturu i nasleđe u ono što je novi identitet i biti ona devojka koja će ne samo promeniti igru nego i pokazati drugima u kom pravcu se gradi identitet koji je snažniji od bilo koje kategorije.

A kategorije su svakako već pregažene i prevaziđene, i recimo Dina Asher-Smith je poznata po svojoj beauty i makeup rutini i ljubavi prema modi, gotovo jednako kao i po tome što je najbrža žena Velike Britanije. Kako sama kaže za nju je moda užasno važan segment života i gotovo stejtment u svakoj situaciji, a nije joj strano ni da napravi po koji beauty tutorijal. Rečju, za devojke savremenog sporta ne postoje ni kategorije ni tabu teme, i biti sportistkinja danas znači biti i mnogo toga drugog.

Da između ostalog znači biti i obična žena, dokazala je nedavno japanska teniserka, Naomi Osaka, kada se povukla sa Rolan Garosa, a pre početka turnira u Parizu. Uprkos tome što je na kraju neverovatno ali istinito bila novčano kažnjena od strane organizatora (a da ne pominjemo verbalni javni buling sve komentare poput “ako je bolesna neka se leči”) Osaka je istakla da zbog mentalnog zdravlja i napada anksioznosti neće prisustvovati konferencijama za novinare. 

Kako su savremene sportistkinje redefinisale položaj žena u sportu? (фото 2)

Držala se svoje odluke i time podsetila ne samo sve nas sa druge strane ekrana, nego i one koji dele teren sa njom ili izlaze na neke druge, da pobeđivati, biti snažan, stabilan, utreniran, nema nikakve veze sa tim kako se osećamo unutra. a unutra se možemo osećati svakako.

Osaka je svojim postupkom pomerila granice za sve buduće sportistkinje da progovore o svim anksioznim i paničnim napadima, lupanju srca, gubljenju daha, nesanicama, visokim očekivanjima, razočaranjima, i svemu drugom što sigurno svi osećaju jer su na kraju dana, samo obični ljudi. Istina, malo talentovaniji, malo bolje utrenirani, ali sa istim strahovima koji ih ne čine ništa manje vrednim, niti umanjuju njihove uspehe, ako se o njima priča. Naprotiv, čine svet mnogo boljim i iskrenijim mestom za život u kome i uzori i idoli imaju probleme, manjak samopouzdanja, loše dane, ali i dovoljno snage, strpljenja i karaktera da ih prebrode, što nije tema o kojoj smo prečesto razmišljali pre.

A kad smo kod uzora nemoguće je ne pomisliti na Simone Biles. Kada pogledamo unazad, sportistkinje su vazda delovale kao savršeno istrenirane, mentalno i emocionalno bez mrlje, viša bića sa misijom. I imaju misiju, naravno, ali i pored te da donesu pobedu stoji još jedna. Da promene narativ. Što Simone i te kako dobro zna kako se radi. Gimnastika je istorijski posmatrano uvek favorizovala jednu određenu vrstu ženstvenosti: devojke koje su sitne, lepe, skladne, koje se šarmantno osmehuju i ne žale ni na šta dok im se tela ugibaju u najneverovatnijim pozama a one donose medalju za medaljom. U sportu u kom važiš za “staru” kad dosegneš 18 godina i tek zapravo koliko toliko stasaš Biles ima 24, i ne samo da je dobra nego je najbolja. Sa takvim statusom ona stvara potpuno novi model gimnastičarke, i postavlja nove standarde za one koje to žele da budu. I ako bi neka devojčica danas gledala Simone Biles na ekranu, i želela da postane isto, imala bi pravi uzor koji nije ništa od onoga na šta smo navikli i koja dokazuje da normalan život i veliki uspeh mogu da idu ruku pod ruku. Da život gimanstičarke ne mora da bude surov, prepun odricanja, i u sportskom smislu gotov do kraja puberteta, nego da možeš biti najbolji i sa “viškom” godina, i imati vremena i za dečka i prijatelje, i Instagram, i da možeš i osvajati nagrade čak i ako s vremena na vreme pojedeš picu i sladoled i nekada legneš kasno jer bindžuješ seriju.

Tako su devojke savremene sportske scene, osim toga što postižu neverovatne uspehe, malo po malo kolektivno učinile ono što niko pre nije. Unele su život, pravi život i njegove i lepote i probleme na teren i time potpuno promenila doživljaj i reprezentaciju žena u sportu, ali i redefinisale žensku snagu i otvorile novu stranicu budućnosti u kom sport i te kako pripada njima.

Kako su savremene sportistkinje redefinisale položaj žena u sportu? (фото 3)

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor