Pretraga

Milenijalska  groznica: koliko će potrajati tendencija bežanja iz grada i da li bi ona mogla da postane trajno stanje?

Milenijalska groznica: koliko će potrajati tendencija bežanja iz grada i da li bi ona mogla da postane trajno stanje?

Frankie McCoy se pita koliko će karantin uticati na to da se mladi odsele iz gradova

Tekst: BURO.

“Vidi ovu kuću”, rekao mi je muž i pružio svoj laptop, negde za vreme desete nedelje karantina. Nešto smo razmišljali o tome da bismo mogli da se preselimo još pre marta ii razgledali smo delove oko Kentištauna i Dalstona odakle bismo lako mogli da stignem do centralnog Londona u kom radimo, kao i da posećujemo prijatelje i porodicu koji u njemu žive i jedemo u restoranima koje vodimo i o kojima pišemo.

“Zove se Stara farma i savršena je. Ima pet spavaćih. Pod zaštitom je. Ima neverovatnu kuhinju. I voćnjak. I povrtnjak. I štalu!”

“A-ha”, odgovorila sam. “A gde je?”

“Lake District” (nacionalni prak u grofoviji Kumbrija, prim. prev)

“Savršeno. Hajde da je kupimo.”

Hahaha, ta ti je super - osim što… Nakon dva meseca provedena u Londonu u stanu koji nema nikakvu otvorenu površinu, selidba iz Londona izgledala je sve manje kao šala. Drugi oko nas već su bili mrtvi ozbiljni. U toku prve nedelje maja, broj pretraga za kućama u ruralnom delovima porasla je za čitavih 68% u odnosu na prvu nedelju marta. Agenti za nekretnine su objavili podatak kako je u maju od desetoro ljudi koji razmišljaju o selidbi, gotovo četvoro naginjalo kućama van grada što je velik porast u odnosu na pre kovida. Kuće u Kornvolu su počele da se kupuju bukvalno na nevođeno. Da li bismo mogli, da li bi trebalo…?

Milenijalska  groznica: koliko će potrajati tendencija bežanja iz grada i da li bi ona mogla da postane trajno stanje? (фото 1)

Ne pričamo više samo o ljudima preko četrdeset sa decom koja su već u školi. Milenijalsima život u gradu više odjednom ne deluje ni upola svetlucavo kao do sad. Čak i pre korone, prosečna životna dob onih koji se sele van grada pala je sa 47 (iz 2008) na 37 (2018). Da li bi upravo korona mogla biti okidač za masovnu migraciju milenijalsa van Londona? Čim su agenti za nekretnine počeli ponovo da rade negde sredinom maja, moja tridesetogodišnja drugarica i njen verenik koji ima trideset i osam i koji žive u centru Londona, pojurili su da gledaju kuće u Safoku, Kotsvoldsu i sličnim idiličnim seoskim prdelima, a vodila ih je agentica koju su odjednom milenijalsi iz Londona saleteli sa svih strana. Phoebe, moja drugarica i urednica u BURO. UK koja je uvek u toku svega govori mi kako “dečko i ja STALNO pričamo o tome da se odselimo iz Lodona. Stižu mi notifikacije sa sajtova za nekretnine.” Brzo, mislim se. Možda nam ćapi Staru farmu pred nosom. Da li bi jednostavno trebalo…?

Milenijalska  groznica: koliko će potrajati tendencija bežanja iz grada i da li bi ona mogla da postane trajno stanje? (фото 2)

Jer, realno, šta je poenta Londona kad si u karantinu? Bez restorana i barova, prodavnica i fitnes centara, pozorišta i klubova i festivala - uz novopronađenu svest o tome da većina nas može da radi od kuće - zašto, zapitali smo se, zašto svi uopšte živimo ovde? Nedeljama nam je jedino bilo dozvoljeno da sedimo u zajedničkim komunalnim vrtovima koje većina stanovnika Londona nema. U ovom novom svetu, zašto bismo papreno plaćali za dvosobne stanove ili stare kuće koje prokišnjavaju i koje delimo sa još pet drugih duša i (često uvrnutim) stanodavcem? Zašto ne bismo imali svoju baštu i prostor i svetlo i svež vazduh i, dođavola, tu štalu koju bismo sredili?! Stara Farma košta koliko i dvosoban stan u Londonu. Da li bismo ikako mogli…?

Dragi čitaoče, nismo kupili Staru farmu, ni na slepo ni na viđeno. Nikada zapravo to nismo nameravali. Iako smo u toku izolacije osetili potrebu za jednostavnijim životom, ne verujem da smo spremni da se odreknemo spontanosti koju život u gradu pruža. Svo to vreme koje bismo uštedeli na putovanju od kuće do posla i slično, ne bismo potrošili šetajući kroz svoje cveće već u planiranju. Bez supermarketa na ćošku i nekoliko vrsta aplikacija za dostavu, ne može se živeti život kako vam padne napamet. Ne možete da pustite nekom poruku u 4 da li želi da se nađete na piću u 5 - vaši prijatelji bi morali da dođu na ceo vikend, da se hrabro osmehuju na sve što ste za njih isplanirali, popiju vam sav alkohol i iza leđa gunđaju o tome kakvo vam je grejanje.

Milenijalska  groznica: koliko će potrajati tendencija bežanja iz grada i da li bi ona mogla da postane trajno stanje? (фото 3)

Umesto toga, nastavila sam da se igram kuće na selu po oglasima i na Instagramu. Jako je lako uživati u feedovima (životima?) ljudi kao što su umetnik i dizajner Luke Edward Hall i farmer i baštovan Julius Roberts (bivši žitelji grada koji su iz njega davno pobegli i koji o svojoj idili božanstveno postuju). Na njihovim gridovima, selo je jedan neprekidan niz jaganjaca u krilu i branja graška po poljima za vreme zalaska sunca, sve sa njokama sa povrćem koje ste ubrali svojim sopstvenim ručicama za večeru.

Nismo mi baš potpuno budale. Znamo da je zemljoradnja, čak i samo održavanje vrta, mnogo teži posao nego što ti profiltrirani kadrovi prikazuju. Moj muž je za vreme karantina odlučio da kultiviše jedan deo zemlje pored našeg ulaza. Naoružanom kursem sa interneta i sa nekoliko knjiga koje je naručio sa Amazona, trebalo mu je oko šest sati okopavanja, čupanja korova, znojenja i psovanja da posadi travu, a nakon nekoliko dana provirile su neodoljive zelene vlati. Gledali smo ih kao da smo (im) neki novopečeni roditelji.

Milenijalska  groznica: koliko će potrajati tendencija bežanja iz grada i da li bi ona mogla da postane trajno stanje? (фото 4)

A onda su počele da kruže glasine da će najstrožiji karantin da se završi 4. jula. U trenutku kad je naša travica narasla tri centimetra, Boris Johnson je potvrdio popuštanje mera, smanjenje minimalne razdaljine sa dva na jedan metar i otvaranje ugostiteljskih objekata. Moji omiljeni restorani počeli su da objavljuju kako primaju rezervacije mnogo brže nego što je zelena trava mogla da naraste. Prestala sam da gledam u idilične seoske slike starih farmi i nepreglednih brda i počela da organizujem večere i viđanja na piću i posete galerijama sa društvom preko Whats Appa.

Nisam završila sa Londonom, i iskreno sumnjam da mnogi od nas jesu. Možda nam je karantin dao neki nagoveštaj nekog dobrog ćivota u kom ćemo mesiti kolače i saditi cveće. Možda je to buljenje u renoviranje raznih kuća (i ambara i štala) samo bio način da provedemo veče. A sad? Želim da nadoknadim svo izgubljeno vreme u mom voljenom Londonu, da jurcam po restoranima, da jedem i da pijem i da još jednom živim sve ono što ovaj genijalni grad ima da mi ponudi.

Ovj članak prvobitno je objavljen na buro247.com

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor