Sloboda se iznova i iznova osvaja, ali isto tako, savremeni životni tokovi zastrašujuće često u poslednje vreme nam pokazuju da nam ona olako možete biti oduzeta. Dešavanja širom sveta kojima svedočimo već nekoliko godina pokazuju nam da svako naše pravo postaje upitno i može biti poljuljano začas, a naši životi ugroženi, ne samo u kvalitativnom smislu, već kako trenutna situacija u Iranu svedoči – u pitanje se dovodi sama egzistencija i sloboda u najsuštinskijem smislu.
Ovih dana na internetu možete videti fotografije žena u Iranu pre Islamske revolucije koja se desila 1979.godine. One rade, uče, sunčaju se i smeju se. Pedeset godina kasnije svet preplavaljuju fotografije ubijenih žena na ulicama od strane „moralne“ policije i ulica preplavljenih besnih ljudi koji oči u oči gledaju smrt i bore se za kosu vezanu u rep, za svoje postojanje.
Po dolasku na vlast, novi Vrhovni vođa Irana Ajatola Ruhola Khomeini naredio je da sve žene moraju da nose veo – bez obzira na religiju ili nacionalnost. Osmog marta – na Međunarodni dan žena – hiljade žena svih starosnih dobi protestovalo je protiv ovog zakona još tada. Šerijatski zakon preuzima tron, religija postaje temelj svih zakona, a patrijarhat oživljava ekrstremne obrace represivnog ponašanja. Žene postaju sagledavane kao niža bića koja nisu u stanju da donesu samostalne odluke, one više ne mogu da putuju bez dozvole muškarca, ne mogu da se razvedu, obrazuju kako žele, a poseban nivo represije spušta se na to kako „smeju“ da izgledaju. Legalna donja granica za udaju je devet godina.
„Suočene sa hororičnim odredbama, žene Irana godinama vode borbu, protestuju, traže jednaka prava ili makar malo više osnovnih prava i u tome postaju sve besnije, ali i glasnije“
Smrt dvadesetdvogodišnje Mahse Amini koja je došla da poseti svoju porodicu u Teheranu, a koja zbog nenošenja hidžaba nije živa izašla iz stanice „moralne policije“, dovela je novih razmera ženskog bunta, besa i očaja. U više osamdeset gradova Irana, ulice su pune ljudi koji protestuju i ukazuju na štetnost ovakvih obrazaca po celo sadašnje društvo te zemlje. Ulice, društvene mreže, mediji puni su kadrova žena koje iz petnih žila pokušavaju da povrate autoritet nad sobom.
„One seku kosu, pale marame I vrište u glas, braneći sebe, svoje dostojanstvo i svoju slobodu“.
Mahsina smrt je najnoviji i najgorči udarac za ljude u zemlji koji već dugo trpe zlostavljanje svakodnevno. U naciji u kojoj se ljudi bore za svoja osnovna prava, tako opušteno oduzimanje života jednoj mladoj ženi, a zatim skrivanje činjenica o njenom tretmanu, izazvalo je veliki gnev i trenutno svedočimo do sada najvećem suprotstavljanju hidžab politike iza koje nije samo nošenje vela, već jedna celokupna štetna i neljudska sila sporvedena nad nedužnim životima. Prema nezvaničnim informacijama, do sada je u protestima više od 30 ljudi izgubilo živote.
