Pretraga

Ljudi su govna, ali planine su prekrasne

Ljudi su govna, ali planine su prekrasne

Tekst: Nenad Janjatović


Vanredno stanje je, valjda su i vanredna pravila na snazi tako da smem da psujem. Okej? Zatvoren sam u stanu već ko zna koji dan. Verovatno deseti, ali mi se čini da je prošlo 3 nedelje. Za razliku od drugih moram da priznam da ne radim ništa što bih mogao sada kada je život na pauzi. Ne učim jezik, ne pišem, ne kuvam, ne gledam online predstave, ne brišem nagomilane fotografije na telefonu. Ne, ništa od toga. Sedim od jutra do mraka na telefonu i pratim šta se dešava. Ne paničim, samo sam zabrinut.

I čitam šta ljudi pišu. Imam telefon, imam Twitter, imam Facebook, moram da čitam. To je jače od mene. I tako čitam šta pišu i prisećam se ratova iz devedesetih. I setim se onda i bombardovanja. Stresne stvari, ali na potpuno drugačiji način od ove. Tada ste imali nekoga da mrzite jer vam nanosi zlo. I podelite se na "naše" i "njihove". Ili na "Srbe" i "izdajnike". Sada je malo drugačije. Neprijatelj može biti u svakom od nas. Što znači da svako od nas može biti neprijatelj. I ako smo neprijatelji to znači da vam niko neće pružiti utočište u podrumu. Niti će vam prepustiti sredstvo za dezinfekciju. Ovo je, fakat, teška situacija. Teža je jer se niko ne seća da smo se ikada u našim životima susreli sa nečim sličnim na ovakav način. Ili da ima rešenje kako da se sa tim izborimo. A kada su situacije teške u ljudima ispliva ono najgore. Najbolje - retko kada. (Osim ako se ne snima za Instagram). Nije više ni do toga da svi imaju mišljenje. O svemu. I da će na dupe progovoriti da ga iskažu.

Ljudi su govna, ali planine su prekrasne (фото 1)

Ne. Stvar je u tome da je opet došlo do upiranja prsta i podela. Oni koji izlaze i oni koji sede. Oni koji izlaze jer je ovo svetska zavera ili uvođenje tiranije. Oni koji izlaze i slikaju one koji izlaze. Oni koji se protiv virusa bore izolacijom. Oni koji se protiv korone ne bore jer su jači od nje. Oni koji nose maske i rukavice. I oni koji ližu kašiku za pričešće. Oni koji šalju srce za Srbljanovićku. Oni koji govore da se na njenom primeru vidi da kokain ne uništava koronu. Oni koji su zabrinuti. Oni koji su bez brige. Oni koji znaju da lek postoji, ali i znaju da vlade država neće lek da daju ljudima jer je sve ovo delo farmaceutske mafije. Oni koji da vakcine i ima neće dati da ih "čipuju". Oni koji se brinu o voljenima. Oni koji ne mogu da brinu o voljenima jer im nisu blizu. Oni koji su Zdravi. Oni koji su Zaraženi. Oni koji mrze vlast jer je oterala mlade trbuhom za kruhom. Isti ti koji mrze vlast jer je dopustila našima da se vrate u zemlju i donesu nam skakvce i smrt prvorođenih. Oni koji se raduju jer je u komšiluku bio zemljotres. Oni koji se mole za komšiju i tapšu mu u 20h.

Ali nekako mi se čini da svi govore kako imaju veoma izraženu empatiju za svakoga i da zato rade ovo što rade jer moramo da zaštitimo ne sebe nego druge, kao i one najranjivije. I to ponavljaju iz dana u dan. Kao pesmicu. Kao spisak ljudi koje Arya Stark ponavlja kako ih nikada ne bi zaboravila. Ali onda ti isti ljudi koji na sav glas pričaju o empatiji su odjednom zabrinuti jer imate na primer psa kojeg želite da prošetate ispred zgrade. I u fazonu su "nek sere po stanu, šta si ga uzimao". Jer ne možeš da ugrožavaš živote ljudi sebičnim šetanjem psa. Neka se strpi. Neka sere na pelenu.

Jedna digresija: moje tri tetke, deda i baba kada je bio rat 90-ih u Bosni i kada su izbegli iz Zenice preselili su se na Ilidžu. U kući koju su im dali nisu imali wc, već poljski koji je bio udaljen 30 metara od kuće (ako ne znate šta je poljski wc to vam je nešto kao Toi-Toi ali napravljan od dasaka). A na okolnim brdima su bili postavljeni snajperisti. I svaki put kada bi neko od mojih krenuo u taj poljski wc snajperi su ih zajebavali pucajući im oko nogu. Sva sreća pa su bile šaljivdžije u pitanju. Bilo je i onih ljudi na drugim mestima koji nisu smeli da izađu napolju da ne bi izgubili glavu ili su izgubili glavu jer se ovi sa snajperima nisu šalili. Voleo bih da tu rečenicu "nek sere po stanu" (bez obzira kakav je kontekst) iskoristite i u ovom slučaju. Čisto kao vežbu da shvatite šta je empatija o kojoj pričate. A onda možda da malo iskulirate i da se ne javljate baš za svaku stvar, jer morate da ispunite FB ili Twitter nekim sadržajem pošto ćemo propasti ako ne pročitamo šta ste mudro imali da zapazite danas. Razumem da smo uplašeni, nervozni, besni, ali verujte mi - nečiji pas koji mora napolje nije isto što i misleći čovek koji šeta napolju ili sedi u kafiću kao da se ništa ne dešava. Jednostavno ne smete te stvari da izjednačavate. Mi možemo da sedimo kod kuće - odlučimo da izađemo. Oni ne mogu da sede kod kuće - odlučimo da ne izađu. Krenuli smo da pse lišavamo njihovih osnovnih potreba. U Americi su krenuli da ljude sa autizmom i Daunovim sindomom lišavaju respiratora. A ljudi se na Floridi kupaju po plažama.

Ljudi su govna, ali planine su prekrasne (фото 2)

Kada tako postavimo stvari ispada da smo svi govna. Samo mi je malo suviše da svaki dan čitam kolika smo govna. Nekako se potajno nadam da će se internet preoptereti i da ćemo skroz da se zaustavimo. Da nemate kako ni ovo što sada pišem da čitate. Već da buljite u svoj odraz u ogledalu, bez filtera koje imate na Instagramu. I da vidim da li volite ono što vidite. Ili se toliko ne volite da morate da odete online da tu neljubav širite. Ja sam kod kuće. Imam samo psa pored sebe. I piškila je i kakila. Voleo bih da mnogi ugaze u njeno govno, ali sam ga kao i uvek pokupio. Ali naša ostaju zauvek ovde na internetu. Nepokupljena. I bojim se da ćemo se uskoro udaviti u njima. 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar