Milenijalsi su čudna i superkontradiktorna generacija to smo već apsolvirali. Manje spavamo, više radimo, ali smo i veoma kreativni i kompanije vole da nas zapošljavaju, osim što mi sebe ne volimo dovoljno i prekritični smo, ali se bar trudimo da se hranimo zdravo i generalno menjamo pravila igre, osim što nas igra ugušila pa pregorevamo. I tako u krug. Jedan od tih paradoksa sa kojima se susrećemo je i to da nostalgija za prošlosti čini veliki deo milenijalske kulture pa smo prigrlili sve trendove iz prošlosti kako su se pojavljivali (ili smo zapravo i uticali na to da se ponude), koristimo retro filtere na Instagramu, idemo na buvljake u potrazi za vintage sitnicama, i ako neko vrati gledanje VHS kaseta to ćemo biti mi. S druge strane, ako je neko aktivniji i brže reaguje na stvari i događanja iz sadašnjosti i sveta oko nas, to je jedino ekipa iz generacije Z koja praktično živi na mrežama i zna kako da ih i promišlja i koristi na pravi način. Rečju, dve najmlađe radno i misaono sposobne generacije danas su duboko vezane za umrežavanje, i želju za radikalnim promenama, sa pogledom u blistavu i svetlu budućnost, u kojoj bi sloboda i optimizam iz detinjstva trebali da budu realnost i da važe za sve.
Napredak koji je napravljen po pitanju rasne i rodne ravnopravnosti, i pitanja održivosti i ekološke svesti (iako je definitivno daleko od svog savršenog stadijuma), bi bio nemoguć, ili barem znatno sporiji, bez ovakvog modela ponašanja i obraćanja. I ako još neko kaže nešto protiv društvenih mreža neka samo pogleda na neku od mnogih i vidi aktivnosti svih onih koji dnevno pokušavaju da od ovog sveta naprave bolje mesto za život. Nisu društvene mreže tu samo da izvrnu našu realnost i ponude virtuelni svet u kom smo svi upeglaniji, profilterisani i sa savršenim životima, nego je Instagram i stotine postova, storija, priča, razlog da se zapitamo oko mnogo čega i još više prilika da na isto reagujemo.
Ako malo bolje razmislite, najveće revolucije su upravo tamo na najmanjem ekranu koji je prozor u svet – sasvim ličan ali sa pogledom u daljinu. Vesti iz sveta se šire neverovatnom brzinom, mnogo brže nego što bi i jedan mejnstrim oblik izveštavanja mogao da isprati, a ujedno je i njegova alternativa, i siguran prostor koji je daleko manje podložan cenzuri nego zvanični mediji. Setimo se požara u Amazonu kada su se vesti o situaciji i pozivi u pomoć širili brže od samog požara, uprkos manjku zvaničnih informacija. Osnovna prednost digitalnog aktivizma, i moć koju niko ne može da oduzme ili umanji su njegova vidljivost i brzina. O revoluciji u Čileu se zbog zvaničnih odluka vlasti u svetu ne bi mnogo ni znalo, ali je vest eksplodirala na društvenim mrežama i fotografije i snimici su samo klizili iz storija u stori kotrljajući hiljade pregleda. Upravo iz tih razloga u Iranu su isečene sve mreže, jer je jasno da se na tom frontu koji ne poznaje granice najbrže širi najveća istina (kao i laž, razume se) i regrutuje možda i najveća masa.
Kao prva generacija koja živi život pretočen u sadržaj koji može da se ponudi svetu, srodili smo se sa idejom da mikro-aktivizam- lajkovanje, sharovanje, komentarisanje nije samo reakcija na događaje iz sveta nego i preuzimanje lične odgovornosti i predstavljanje individualnog sistema vrednosti. Pomaže podizanju svesti, i neka ima i mnogih “lažnih” predstavnika koji više žele da se predstave kao društveno odgovorni i empatični nego što stvarno jesu, svi ti naizgled beznačajni klikovi, najmanji čin koji neko može da uradi, utiču na mase i dovode do promene ideje – da individualni čin, može da bude nestvarno moćan.
Mikro-aktivizam je svakodnevno zamišljanje i odlučivanje kakav život želimo. Kao da preuređujete stan i počnete od jednog ćoška. U početku se ne primećuje razlika ali iz dana u dan živite u sve lepšem prostoru, a onaj nekada mali ugao je postao izvor nečeg prelepog što ispunjava ceo prostor. Ideja o tome kakav želimo da svet bude i stalno novi pokušaji da primenimo barem deo toga. Da osvestimo barem najuži krug ljudi. Koji će da nastavi da osvešćava dalje… i dalje… i dalje. Imati jasno definisan sistem onog što je stvarno važno gde je mikro-aktivizam dobar način da se setimo da svaki izbor koji pravimo jeste značajan, i da u svakom imamo priliku barem da probamo da promenimo svet. Dobar način da kažemo nekome “hej, ja te čujem i biću tvoj glas ako ti više ne možeš”, “ja te razumem”, “i ja isto”. Da shvatimo koliko smo svi bitni i nezamenljivi i da je podrška najvažnija.
Na proteste se ne ide samostalno, i revoluciju ne čini jedna osoba, ali je jedna može pokrenuti. Sada, lakše nego ikada.