Pokušavam već neko vreme da se setim koji sam telefon imala 2011. godine ali mi nikako ne ide. U haosu fiokara, negde na dnu, među zapetljanim punjačima bez vlasnika i uloge, ima svega. Kojekakvih cigletina nasleđenih od rođaka iz Švajcarske davnih 2000-ih, pa mala plava Nokija i ona 3310, pa baby Motorola na preklapanje, pa Sony Ericcson Walkman na koji je moglo da stane čak 20 pesama što je bila takva revolucija da sam bila ubeđena da bolje od toga ne postaje. Sad kad ovako nabrajam neverovatno me teši što 2000-te doživljavaju comeback pa se ne osećam baš kao sasvim neprihvatljivo pregažena vremenom jer svi znaju makar iz spotova kako izgleda telefon na preklapanje. U fiokama dakle svačega, ali taj telefon s početka 2010-ih eto nikako od negde da se pojavi. Ono što sam doduše sigurna je da nije bio jedan iz kategorije “pametnih”. Jeste bio umereno napredan ali se ne bi mogao nazvati baš pametnim, jer se odnos sa njim manje više i dalje svodio na poruke ograničenih karaktera i pozive. To znači da sam pri svakom odlasku u inostranstvo morala da tražim nekoga sa pametnijom spravom od moje da pošalje koju reč ili da pronađem internet kafe gde mogu da dam sebi oduška i surfujem (što više vremena prolazi to mi je ovaj termin genijalniji) koliko platim i pišem kome želim na mejl ili fejs. Ludilo.
Znam, znam, u eri kada mozgovi ozbiljno prete da nam eksplodiraju od komunikacije koja ne prestaje, a telefoni od broja aplikacija, i kada se sve informacije dobijaju u roku od odmah, ovog trenutka, „dok trepneš“, deluje kao da nikada nismo bili tako malo umreženi, a kamoli da je bilo tako skoro kad smo stvarno znali šta znače “nedostupnost” i “sporost”. Ali da, tako je bilo.
Ne sećam se dakle koji sam telefon imala ali se veoma dobro sećam internet kafea u Firenci u kojoj sam te godine provela nekoliko nedelja, i jednog spasonosnog zajedničkog četa koji je zamenjivao svu komunikaciju i nadomešćivao sav njen manjak.
Nisam ja tu pisala ništa posebno revolucionarno, niti su mi prijatelji odgovarali neke ingenioznosti, ali sama ideja o tome da nisam sama u nepoznatom gradu koji tek treba da otkrijem, i među ljudima koje tek treba da upoznam i zavolim (možda) mi je davalo dovoljnu dozu sigurnosti i mira. Svaki dan sam odlazila u internet kafe na mini terapiju, i čekala da se neko od mojih prvi oglasi, ili bih ja bila ta koja počinje sa dnevnim raportom. Malo sam plakala u prazno jer mi nedostaju (hvala sentimentalnosti koja uvek dođe iz sasvim neočekivanog pravca), malo se smejala prepričavajući šta se desilo, malo slala i primala fotografije, ali sam uvek izlazila iz kafea bolja nego što sam u njega ušla.
Iz godine u godinu, naše grupe su menjale platfrome, menjale imena, dobijale i gubile članove, ali je nukleus ekipe ostao isti. Onaj kome i danas u po dana i po noći mogu da pišem i znam da će uvek neko biti online. Nečiji SOS centar radi, neka glava je budna i overthinkuje život i odluke, neko čeka da se vratim sa dejta. Tokom pandemije, izolacije, karantina i svih ostalih reči koje od preterane upotrebe prestaju da mi bude ikakva osećanja, sve mi se čini da se desio neki dodatni apgrejd i u čestim nemogućnostima da se vidimo, grupni četovi su dobili posebno mesto u svačijim životima, i postali posebno snažna mesta zajedništva i oruđe koje je mnogima pomoglo da izguraju sve što se desilo.
A desilo se i svašta i ništa i ne zna se šta je bilo teže za izdržati.
I svejedno da li je iMessage, WhatsApp, Snapchat, Instagram, ove kolektivne sesije nude nešto neprocenjivo što su mnogi možda tek sada shvatili- prostor da ventiliramo, i istresemo sve što nosimo tokom dana, mnogo podrške, i prilično lagan sistem da ostanemo umreženi i apdejtovani bez nekog preteranog pritiska.
Sad kad malo bolje razmislim ja nekako nikada zapravo i ne prestajem da komuniciram sa svojim prijateljima. Uvek neko ima nešto da pita ili javi, neko se javlja sa apdejtom od juče, neko je nešto otkrio, neko šalje pesmu koja uporno ne izlazi iz glave, neko pita kako se beše zove ono što smo jele onda kad smo išle na one stepenice i bilo je baš vruće, neko piše monologe, neko kasni sa odgovorom, nekada sam taj neko ja pa se uključim tek posle celog dana samo da snimim voice i kažem da mrzim sve, glupo sunce i još gluplju kišu i da je sve glupo i da idem da spavam, nekad da javim da je sve prelepo i da ih puno volim, nekad je neko malo u downu, nekad neko ima lepe vesti koje smo jedva čekali, ali šta god da se dešavalo taj momentum zajedništva i razmene traje konstantno.
Grupni čet je savremeni perpetuum mobile. Samoobnovljivi izvor energije koji ne zahteva puno pažnje i energije, a uvek vraća šta god radio. Možeš da budeš uključen koliko želiš, ali si nekako uvek uključen. Pratiš sve interne fore, pratiš kretanja i događanja, znaš gde su svi i kako su, čak i kada im ne odgovoriš. Tu si, čak i kad nisi. I niko te ne krivi ako si premoren da baciš adekvatnu foru na nečiji poslednji meme. Uostalom, neko će već uskočiti. Grupni četovi su sigurnosna mreža i ozbiljan sistem podrške koji je svima potreban. Ono “poručite mi piće, dolazim”, i “moram nešto da vam pričam”, i “stiže neka po tebe, budi tu”. Mesto gde je ekipa. I to uvek.
