Nemaš pravo da me teraš da rodim. I tačka.
Prošlo je godinu dana od kad sam napisala ovaj članak. Promenilo se nije ništa, bar ne na bolje. Sada smo samo dobili javno lice činjenice da zakon protiv abortusa ubija. Lice mu je dala mlada majka iz Poljske. Njeno ime je Izabela i imala je 22 godine. Umrla je bez razloga i u neljudskim okolnostima zato što neki ljudi veruju da imaju pravo nad tuđim telima i životima.
Uvek ta ista grupa.
Uvek protiv osnovnih ljudskih prava. Ne samo protiv prava na abortus. Grupa koja smatra da pravo na izbor imaju samo oni koji misle isto kao oni.
Poljska se ponovo digla na noge, isto kao i u vreme kada sam pisala članak ali to – tada – nije promenilo ništa već samo odložilo stvari koje su kasnije jednostavno provučene kroz „zadnja vrata“. Nisam iznenađena, nemam ništa novo da kažem i zato ću jednostavno da ponovim.
Moja prabaka umrla je od sepse.
Moja prabaka umrla je od sepse posle nelegalnog i nestručno izvedenog abortusa u idiličnoj vojvođanskoj varošici u kojoj je živela u Kraljevini Jugoslaviji.
Moja prabaka je, u trenutku kada je umrla na zaprežnim kolima kojima su je nakon nekoliko dana agonije vozili u “grad u bolnicu”, već imala četvoro dece od kojih je najmlađe – moj deda Dušan – imao svega 8 godina.
Moja prabaka Bojana i moj pradeda Miroslav nisu želeli peto dete. Bojana je taj izbor platila glavom, Miroslav ostatkom života bez nje. Decu niko ništa nije pitao ali su ostala bez mame.
Ovo se desilo pre 83 godine ali najveća strava priče leži u tome što je ona sve samo ne u prošlosti.
Juče je Poljski parlament praktično proglasio abortus u toj zemlji nelegalnim.
Priznajem da prethodno nisam pratila priču pomno, a kada sam sinoć kasno uveče videla tu vest, eksplodirao mi je mozak.
Počela sam panično da čitam, prvo o Poljskoj. Poljski zakoni već su bili među najstrožima na svetu i od ukupno nekoliko hiljada abortusa godišnje (neuporedivo manje od registrovanog broja u Srbiji, a procenjuje se da velik broj Poljakinja putuje u insotranstvo kako bi abortiralo zbog društvene stigme koja u njihovoj zemlji prati proceduru) gotovo svi su izvedeni zbog potvrđenih urođenih defkata fetusa. Od sad više neće biti tako. Prekid trudnoće je zabranjen ženama koje nose decu sa dokazanim poremećajima kao neustavan, a ostaje dozvoljen samo žrtvama silovanja, incesta ili pod uslovom da im je život ugrožen. Mene interesuje o kakvom se tačno ustavu radi i da li se isti, kao na primer u Italiji, brka sa religijskim kanonima.
Ovde nije prigodno reći čak ni „dobrodošli u Srednji vek“, on je davno prošao, a mi ulazimo u neko novo doba informaciono i tehnološki (pro)praćenog zverstva koje je još uvek neopevano.
Ja sam svesna svojih privilegija. Odrasla sam u skladnoj porodici koja me voli. Nikada mi u toj porodici nije rečeno da nešto ne mogu ili ne umem zato što sam žensko, još manje da mi nešto “ne priliči”. Naučena sam da svaki stvor pod kapom nebeskom treba da ima slobodu izbora, uključujući i mačku koja ima pravo da bira da li će i u čije će krilo sesti umesto da je deca razvlače. Ja i dalje ne razumem, znam da postoji ali u svojim kostima, glavi i srcu ne razumem, odakle nekom uopšte ideja da pomisli da ima pravo na tuđe telo?
Ipak, takvih je mnogo. Mnogo više nego što bih volela sebi da priznam. Ljudi koji misle da imaju pravo na druge ljude, na druge živote o kojima ništa pod milim Bogom ne znaju, su svuda oko nas.
U slučaju abortusa i reproduktivnih prava – i realno gotovo svih pitanja koja se tiču žena – te ljude čuvaju i sistemi.
U Srbiji je prekid trudnoće legalan do 10 nedelje. Do 10 nedelje plod se ne zove fetus već embrion i postoje objektivne šanse da neće preživeti iz raznih razloga (čak se ni u narodu nikom ne govori o trudnoći dok ne prođe treći mesec pošto su prirodni prekidi trudnoće do tada jako česti). Nijedna hrišćanska crkva ovo ne smatra bitnim niti prihvata kao argument, razume se, i abortus se smatra grehom kako za ženu koja ga je imala tako i za lekara koji ga izvodi. Dokaz ovome možete pronaći u činjenici da se ginekolozi popovima pravdaju kako nisu ubice. Ovo se ne dešava samo pred kamerama, lekari se pravdaju i uživo iza zatvorenih vrata na privatnim klinikama. Lično sam bila svedok kada je jedan abortus obavljen na zahtev pacijentkinje, i već kao takav apsolutno legalan, od strane lekara zaveden kao medicinski neophodan jer “nikom mi ne sudimo, ali razumete, da klinika ne bi imala problema”. Kakvih problema? Iz medicinske dokumentacije u koju niko, i ponavljam, niko po zakonu ne sme da ima uvid osim lekara i samog pacijenta? Recite mi vi šta ovo znači.
U Srbiji abortus ne pokriva zdravstveno osiguranje – valjda zato što je nepotrebniji od operacije nosa koju, ukoliko imate papir da imate devijaciju septuma i vezu u komisiji, možete da uradite na državnoj klinici za smešne pare.
Činjenica da sam prekid trudnoće u državnoj bolnici košta oko 200 evra ga već čini luksuzom. Ovo u praksi ne znači da se abortusi ne izvode, već da se izvode po ko zna kakvim mestima i uslovima, od ko zna kakvih (ne) stručnjaka. Ožiljci, fizički i emotivni, su u takvim slučajevima zagarantovani. Iako su nam po zakonu na raspolaganju dve vrste abortusa – medikamentni i hirurški – pacijentkinje često nemaju priliku da biraju zbog nedostatka osnovnih sredstava za njihovo izvođenje, a u državnim klinikama neretko ni ne znaju da li im je urađena kiretaža ili abortus po principu vakuma. Anestezije su takođe poseban problem, a abortusi se negde nude i bez nje (!!!) zbog cene, valjda, ne znam. Ako je ovakvo stanje u onome što je raposloživo javnosti, kako mislite da izgleda svet nelagalnih abortusa u kom se, vrlo verovatno, obavi i veći broj intervencija nego po registrovanim bolnicama sa posledicama koje verovatno ne možemo ni da pojmimo. Ne mislim da na abortus treba gledati kao na metod kontracepcije ali sama činjenica da je legalno potpuno nedostupan najsiromašnijem i najugroženijem delu društva je monstruozna, pogotovo kada se sklopi sa činjenicom da je seksualno ozbrazovanje praktično nepostojeće baš u tim slojevima.
Da se ne lažemo, seksualno obrazovanje nigde u ovoj zemlji nije adekvatno pošto onima kojima je namenjeno služi za sprdnju.
Isto je tako monstruozna javna stigmatizacija žena koje imaju abortus i u kojoj, nažalost, često učestvuju i sami lekari, nekad i ženski. Tako smo imali prilike da slušamo javna istupanja psihijatrice (slash političarke) koja redovno govori o štetnosti abortusa za žene kao i njeno stručno svaljivanje odgovornosti za nisku stopu nataliteta u zemlji upravo na žene. Ovakvo isticanje abortusa kao pretnje za opstanak nacije prepisano je od američkih ultradesničara sa kraja XX veka, a njime se koriste i drugi zvaničnici pa ćete lako čuti priču o tome kako čedomorstvo ima više žrtava od Holokausta. Eto, u nečemu ličimo na Ameriku, divota.
Nego, kad smo već kod ultradesničara i Holokausta, ne mogu da se ne poslužim jednim klišeom: Hitler nije sam sebe doveo na vlast. Nacistička partija legitimno je pobedila na izborima 1932. godine, a samo četiri nedelje nakon požara u nemačkom parlamentu u februaru 1933. Hitler je postao kancelar i privremeno su mu data neograničena ovlašćenja. Svi znamo kako se to “privremeno” završilo ili, možda, ne? Tridesetih godina svet je bio u ekonomskom haosu, Nemačka je bila u ozbiljnom siromaštvu i gladi, a nacisti se nisu hvalili planom da zbrišu cele rase sa planete zemlje – ne, nudili su stabilnost i kraj gladovanju. Scenario je bolno sličan današnjoj svetskoj krizi, a ljudi se ponašaju kao da nikada nisu naučili ništa (i okidaju selfije u Aušvicu).
I zato, svi ti koraci koji nam se čine malim ili da se dešavaju negde daleko – pa makar i samo dva dvorišta od nas kao što je na primer Poljska – predstavljaju sirene za uzbunu. Nemojte odvrtati muziku glasnije da ih ne čujete.
