Ne poznajem ni jednu jedinu žensku osobu koja nije pretrpela neki vid nasilja od strane muškaraca.
Pročitajte ovo još jednom.
Pa još jednom.
Muškarci – svi muškarci – kako bi (konačno) osvestili ovu činjenicu na više nivoa i ne zato što „imaju majke, sestre, ćerke“ već onako generalno ljudski – jer i žene su ljudi, zar ne? Žene kako bi još jednom čule da nisu same, potrebno nam je.
Naravno da je stepen ovog nasilja, kao i to od koga je ono došlo, izuzetno širokog spektra. Naravno da nisu svi isti. Naravno da su uzroci razni, od (nažalost) kulturoloških pa do psihičkih bolesti. Još jedno naravno? Da. naravno da žene nikada – ali nikada – nisu za njega krive.
Nakon što je pre sada već nedelju dana regionalno eksplodirao hashtag #NisamPrijavila, većina stvari je rečena. I one dobre, koje vraćaju veru u ljudski rod ali i one strašne od kojih se svakom normalnom biću ledi krv u žilama (poput jednog tv gostovanja policajca na položaju koji roditelje krivi što im je dete napadnuto). Ipak, imam potrebu da i dalje pričam zato što me osećaj da je to neophodno ne napušta. Onako po principu, ako je „ponavljanje majka znanja“ hajde da to znanje probamo da utuvimo ljudima u glavu.
Za početak, glavni i jedini uzrok silovanja i bilo kog naslilja su silovatelji i nasilnici. Nema dalje rasprave. Na našu veliku nesreću, nasilnike štiti društvo na sve moguće načine i sa svih strana. Od malih nogu, vaspitanjem, sistemom u kom generacijama (pardon, vekovima, pošto je to tačnija računica), od teorije pa do prakse. Ova zaštita je višeslojna, ona počinje vaspitanjem kako muškaraca, tako i žena ili banalno rečeno u ovom scenariju, i nasilnika i žrtava.
Ako je čarobnjaštvo veština usađivanja neke ideje u ljudski um, onda su relativizacija i normalizacija nasilja nad ženama jedna od najstravičnijih kolektivnih čarolija.
Neko bi u ovaj red dodao i “nekažnjavanje”. Slažem se.
Ali kazna i sankcija nisu prvi, već ko-zna-koji korak po redu. Ne može se očekivati kazna za nešto što većina ne smatra kažnjivim, zar ne? Svima koji se pozivaju na to da ne učestvuju u mizoginom teroru i kako “ovoga u njihovoj kući nema”, imam da postavim jedno pitanje za početak: koliko puta su čuli kako se govori njima (ili svima) o tome kako neki dečak čupa devojčicu za kosu “zato što mu se sviđa” i “ko se bije taj se voli”? Nastavite niz sami.
Priče o tome kako je neko žensko neodgovorno zato što ima kratku suknju, zato što noću ide po ulici sama i sl. su deo kolektivnog folklora. Evo, mene su moji učili da “budem odgovorna” i dan danas se bojim da se sama vraćam kući noću i to, nažalost, sasvim opravdano. I ne samo peške. Pre svega dve nedelje sam zajedno sa drugaricom bila u vrlo neprijatnoj situaciji kada nam je vozač naručenog vozila koji je po nas došao na vračarski plato čim smo ušle u auto rekao sledeće: “Pussy, pussy, hoću i ja pussy. Želim i ja pussy.” Dalje ga ne bih citirala.
Moja sopstvena relativizacija tekla je ovako: uf, dobro je što nije bila jedna od nas sama, bilo je samo neprijatno ali ništa se nije desilo. Ništa se nije desilo. Sutradan smo ga prijavile službi uz moju dalju relativizaciju “da se ne dogodi još nekom, dobro je da to nije rekao nekoj devojčici od 15-16 godina”. A ko mi kaže da nije? I zašto se pravim da nama dvema nije bilo ozbiljno, ali ozbiljno, neprijatno i da smo se osetile ugroženo.
Kad god mi se desila situacija u kojoj sam bila žrtva ove vrste nasilja, ma koliko se “ništa nije desilo”, želela sam samo da se sklonim i da to nasilje zaboravim, bilo da se radilo o nepoznatim muškarcima u javnom prevozu ili o nekom poznatom. Bilo je i jednih i drugih. Udario me nije niko. Još.
Ženama koje jesu udarene, fizički ili psihički maltretirane, se ne veruje. Da ih zaštite ne čine ništa ni većina komšija koji čuju šta se dešava, a kamoli institucije. Posle se svi čude i odmahuju mudro i saosećajno glavama na naslove tipa “muškarac ubio ženu i dve ćerke pa zapalio kuću”
Upravo takav jedan naslov – jedan od mnogih – osvanuo je pre neki dan. Čitala sam komentare. I ti komentari su mi zamalo uništili duševni mir. Ne zbog samog događaja koji je stravičan ili svega što se o počiniocu znalo unapred – uključujući i puštanje na slobodu do izdržavanja kazne za porodično nasilje (pitam se da li sud koji ga je pustio sada spava mirno, a bojim se da je odgovor na to potvrdan) – već zbog traženja opravdanja i relativizacije stanja ubice i “sigurno je imao problema”. Ne sumnjam da je imao problema ali ta činjenica je potpuno nebitna. Ne razumem kako neko može da se za nju hvata.
I baš zato, zatim i zato što živimo u svetu u kom se ženama ne veruje, u kom se žene osuđuju, koji žene ne štiti već ozbiljno ugrožava, u kom se ne priznaje da žrtva ima pravo da nema snage, u kom se ne priznaje strah koji žene osećaju, u kom se čak i žene same prave da je sve nije tako strašno, u kom ženska reč vredi manje od muške, u kom je nasije nad ženama „normalna stvar“ koju one same „provociraju“, baš zato je neophodno da se o nasilju nad ženama priča.
Prošla godina donela nam je dva hashtaga, #NisiSama i #NisamPrijavila, oba podjednako važna. Sa jednakom ulogom da poput mlaznog aviona probiju taj zvučni zid, da padne zid ćutanja kojim smo okruženi. Jedino tako šanse da se nešto promeni postaju stvarne. Brojka od 11.000 tvitova sa #NisamPrijavila u samo jednom danu je i više nego dovoljan pokazatelj da su nam ne potrebne, već neophodne i to ne čak ni danas ili sutra nego juče.
