Sport me ne ineteresuje, onako kao kategorija. Nemam ništa protiv njega, dok god me niko ne tera da ga gledam ili o njemu slušam. Ne, ne interesuje me ni tenis, naša nacionalna razbibriga i polje kolektivne (ne)stručnosti od kad je stasao Novak Đoković da ga kujemo u zvezde i bacamo u blato kako kome odgovara (pošto svi sve znaju bolje od njega samog, jelte). Ne znam koliko igrača igra u košarkaškom timu, niti želim da zapamtim – mnogi su probali da me nauče. Volim jahanje, pod uslovom da sam sama u sedlu. To je to.
Ipak, u poslednje vreme čitam o sportistima mnogo više nego što bih volela. Onako, skoro kao o politici. odjednom mi se čini da ni tu Nemam taj luksuz da ne znam, da me ne zanima.
Da se razumemo, to što ne osećam bogznašta prema sportu kao takvom, apsolutno ne znači da ne poštujem sportiste. Naprotiv. Upravo zato sam, možda kasno i to priznajem, osvestila da je ovo još jedna arena u kojoj treba da se aktivno borimo za to da niko nikog ne maltretira, čini se na raznim frontovima. Kao i uvek, ne radi se o pitanjima koja se tiču “nekog tamo sporta” nego o pitanjima koja se tiču ljudskosti i ljudskog roda uopšte, a povod su kao što to vrlo često biva – žene.
Priča koja se povela oko Naomi Osake i njenog povlačenja sa turnira, te svačijeg prava da “ne bude uvek najjači na svetu” jeste prva koja je učinila da zastanem i guglam naslove sa imenom jedne sportistkinje. Negde usput mi se provukla i informacija da je Olimpijski komitet zabranio kape za plivanje pravljene za afro-američku kosu i kosu koja rečju ne može da stane pod klasičnu Speedo kapicu od koje i mene samu boli glava, a nisam ni plivačica niti imam afro. Ne znam šta bi plivačice koje nisu belkinje trebalo da rade? Da nastave da pletu kose dok im ne puknu glave ili da se kao logoroši prinudno ošišaju na keca.
Zatim su stigle vesti da je norveški tim rukometašica na pesku kažnjen sa oko 1.500 evra od strane zvanične Evropske federacije za ovaj sport zato što su se na terenu pojavile – pazite sad ovo – u najužim kratkim tegljivim šortsevima umesto u donjim delovima bikinija.
Prvi put kad sam na nečijem storiju videla ovu vest, pogledala sam dva puta pošto sam mislila da se neko šali ili da sam propustila neki krupniji detalj, Ne. Kažnjene su zato što nisu želele da im pola dupeta seva po terenu. Nemam lepše upakovan izraz. Pardon my french (a i briga me ako ne pardonirate).
Jedan članak, dva pa tri, pa još koji… u svima ista nakrivo postavljena stvar. Norveški tim je kulturno tražio, po proceduri i po pravilima, da im se dozvoli da nose šortseve još od 2006. godine. Dakle 15 godina urednih pristojnih zahteva. Koliko sam shvatila, bez odgovora. Zahtev koji je postavljen ni po čemu nije nerazuman – osim što ga možda oni koji u toj evropskoj federaciji sede smatraju ženskom histerijom (ali to samo u besu nagađam) – i koji ni po čemu ne utiče na samu igru. Šta više, ovakva promena približila bi ženske uniforme muškim. Ne treba posebno da naglašavam da muškarci sve vreme igraju u šortsevima za koje su propisana određena pravila. Muškarci, btw, imaju i obavezu da igraju u atlet-majicama bez rukava dok su žene u varijaciji na temu sportskog grudnjaka. Ali, hajde da ne cepidlačim.
Dakle.
Žene kažu – niko ih ne sluša. Žene traže – opet isto. Žene objasne. Žene sačekaju, daju vremena. I dalje tišina. Žene urade – i onda dobiju kaznu.
Realno, ova kazna je samo simbolična i neće oterati norveški tim u propast ali je baš kao takva vrlo, vrlo gorka. Ona je ko zna koji po redu pokazatelj da ne važe ista pravila, da smo jako daleko od toga da se ta pravila makar i približe, a da se neko ne buni što se remeti od početka pogrešno postavljen sistem. Da taj „neko“ lako i promptno odreaguje na ono što smatra provokacijom dok – u ovom slučaju 15 godina – ne nalazi za shodno da odreaguje na tuđu precizno uobličenu i iskazanu potrebu.
Na potrebu da se na terenu osećaju samouvereno, a ne seksualizovano i neudobno iz raznih jednako legitimnih razloga, od psiholoških do bukvalno fiziloških. Da li je ikome u tom glupom komitetu palo na pamet da žene imaju menstruaciju i da skakanje u donjem delu bikinija zaista nije nešto što im se radi dok krvare? Da li vole taj „svoj sport“ u čijem se komitetu nalaze kad im se jasno i glasno stavi do znanja da dolazi do gubitaka igrača zato što im je uniforma neprijatna? Selektivna gluvoća. U rukometu na pesku. U sportu. U životu.
Da nije tužno, bilo bi smešno.
