Tačno je 2 i 45 ujutru i ne događa se apsolutno ništa osim što pokušavam brzinski da saberem koliko imam sati sna pred sobom. Zaključujem “svakako nedovoljno” i nastavljam da gledam Evropsko prvenstvo u skokovima u vodu. Fascinira me istreniranost njihovih tela, i posvećenost koja stoji iza. Fascinira me flow i gracioznost s kojom se skače. Fascinira me savršeno odabran trenutak, i spremnost da se baš tada pustiš, odskočiš i poletiš, mada istovremeno ne prestajem da mislim i “šta ako neko udari glavom?!!” i što više razmišljam to mi se više čini da ovu mešavinu fascinacije i frustracije osećam oduvek.
U našoj porodici je svako leto počinjalo isto. Termometar dosegne 35+ a još se jul nije ni razmahao kako ume. Nemamo klimu, na more niko ne ide već godinama pa duga i paklena leta provodimo na reci ili prepunim gradskim bazenima gde mesto uhvatiš samo ako je neko bio i juče i parkirao peškir za naredne dane.
Sa ovim prvim sam od malih nogu bila na ti jer sam imala oproban sistem. Kao prvo, znala sam da ni oni najuporniji ne mogu da me teraju da plivam jer je voda toliko plitka da jedva dođe do kolena. Drugo, uvek nosimo “lido sendviče” zbog kojih svaka muka vredi. U salveti, između dva parčeta hleba red putera koji se na suncu istopi i curi niz prste kako zagrizeš, red šunke, svež paradajz i po koje zrnce peska koje upadne pa ti krcka pod zubima. Ako to nije leto ja ne znam šta je. Odem do vode svako malo, a kad vidim da ovi aktivniji kreću u invanzivnu prosportsku politiku i da će uskoro vreme za igranje loptom koje se plašim, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da malo laže.
Bušim rupu u pesku, čeprkam, lookin’ busy lookin’ important, pa se potom pravim da spavam. Dok me mama mazi po glavi i zna da foliram, negde usput stvarno i zaspim u dubokoj hladovini. Kad se probudim već je vreme za pakovanje i odlazak kući.
Opcija broj dva mi je već zadavala veće muke i neke od tih predugih bazenskih dana s početka 2000-ih pamtim kao ozbiljno komplikovane. Sve počinje čekanjem nekoga ko dolazi kolima po nas da nas vozi na bazen. Dok čekamo, pitanje je samo ko će se i koliko brzo posvađati, a neko hoće sigurno, jer šta drugo raditi sa toliko vremena. Zvonjava telefona spašava stvar i konačno nas obaveštava da ovi drugi evo upravo polaze iz stana, i da se vidimo uskoro. Kad stignu, sve ukazuje na to da su i oni imali sličnu epizodu pre nego što su pošli. U kolima je vrućina teška a tišina još teža, ali se svi smeškamo i složno pretvaramo da nam je super što smo pošli.
Dok “we can be heroes just for one day” nadglašava svačije misli, neko otvara prozor da uđe malo vazduha. Mi pozadi ćutimo jer smo zauzeti šuškanjem i razmenjivanjem onoga što smo poneli da jedemo usput a ruku na srce nemamo pojma ni da li je i okej da pričamo kad su ovi napred već toliko ćutljivi. A ovi napred, gledajući iz perspektive godina koje su nam sada zajedničke, su mogli ćutati zbog bilo čega. Od toga da ih odlazak na bazen podseća na bezbrižnost koje već dugo nema ni na vidiku, preko ideje o razvodu koja je baš malopre isplivala na površinu, do duboko egzistencijalnih “kako sam uopšte dospela ovde?” pitanja.
Mene što se tiče doduše, pravi, šumeći horor je obično počinjao tek malo kasnije kad konačno stignemo na destinaciju. Volim gužvu, volim veštačku boju vode, i miris hlora, i naprosto me oduševljava što niko od svih ovih ljudi nema isti peškir.
Volim sladoled od jagode koji kaplje na sve strane, a još više da gledam ljude koji imaju smešne kupaće gaće i ako sam negde prvi put razumela koncept različitosti, i njihove susrete i sudare, to je bilo na bazenu.
Sve je predivno, osim što me gde god pođem prati preteći, zloslutni oblak koji kaže da je pitanje trenutka kada će neko predložiti skakaonicu. A taj trenutak stvarno uvek dođe i ja nikada nisam spremna za njega.
Od kad znam za sebe nisam ni volela ni umela da skačem, ali sam istina bez izuzetka pokušavala. Svaki put pomislim da će biti drugačije, da ću biti hrabrija i odlučnija, i iako mi se stomak grči svim putem do gore i ukazuje da neće, uvek se popenjem na vrh. Korak po korak, stepenicu po stepenicu dok mi se sva nervoza iz stomaka ne pretvori u znojave dlanove i hladne vrhove prstiju i spusti skroz nisko u pete. A na vrhu, paraliza. Sećam se svih sitnih figura koje mestimično pogledaju ka nama, i svih glasova oko mene od čijeg ritmičnog “sko-či sko-či sko-či”, dobijam vrtoglavicu. “Nije uopšte strašno”. Naravno da će to da kažu, kad znaju da ne smem. Neću ih razočarati jer stvarno ne smem i ne da je strašno nego je užasavajuće.
Opšta tenzija na relaciji “ajde-evo sa’ću”, “pomeri se da ja skočim opet ako ti nečeš- daj mi minut” traje još neko vreme, ja se ljuljuškam, procenjujem, vagam, čekam da dođe pravi trenutak ali ne stiže. Onda kažem “e, ipak ne bih” i pobegnem brzo i posramljeno nazad na čvrsto tlo i šareni peškir.
Prošlo je mnogo godina od tada, ali ja još uvek ne skačem. Ni sa čega.
Pitala sam nedavno najbolju drugaricu sa čega sve ne skačem i pogledala me je poluzbunjeno poluzabavljeno i rekla “ni sa čega što zahteva brzu odluku i uključuje očekivanja drugih?”
Dođavola, ali tačno. Overtinker u meni stvarno ne dozvoljava da se stvari rade pre nego što hrčak u glavi obrne barem dobrih pet krugova na temu svih mogućih scenarija.
I nije da se plašim i jednog od njih samo bih nekako volela da unapred znam koji će biti. Hoću li kad skočim lupiti naglavačke, ili ću nežno uklizati u ono što me čeka? Hoću li se stumbati tako da pod vodom ne znam više gde se nalazim? Hoću li želeti još jednom? Šta ako udarim glavom? Šta ako se izblamiram? Da li ja želim da skočim, ili to radim jer rade svi?
Skakanje je strašno, i tu nema dileme. Ko god kaže drugačije laže, ali ja sam eto bar prestala da lažem sebe da to mogu i još gore da uživam u tome. Ne volim, ne uživam, i nikad neću. Međutim, u međuvremenu sam skontala i još nešto. Da je skakanje neophodno i konstantno prisutno, samo je uzelo drugačije oblike, i više te niko ne pita hoćeš ili nećeš. Nisam verovala da će stvari moći dodatno da se zakomplikuju od užasa davnih dana, ali ispostavlja se da jesu. Jer, sa bazena još i možeš da odeš kad hoćeš, ali sa skakaonice bogami teško, i sve mi se čini da se preko noći sve pretvorilo u stalni skok i zaron sa različitih visina i sa potpuno nepredvidljivim ishodima. I tu nema mnogo planiranja i provere, već samo hop, pa da se nadamo najboljem. Što bi se reklo, „you don’t think before you jump“.
