Pretraga

Pismo društvu

Pismo društvu

Tekst: Jelena Mitić

Juče je odjeknula vest o žrtvama seksualnog uznemiravanja od strane uvaženog člana našeg društva. Danas, mi komentarišemo: „Da li je to stvarno?” „Kako je to moguće?” „Zašto ga niste odmah prijavile?” „Poznato je da glumice spavaju sa svojim mentorima, ništa novo!” „Zašto ste ćutale?” „Ja za njega imam samo reči hvale, prosto ne mogu da poverujem da je sposoban za tako nešto!” i u nedogled zašto nešto nisu ili jesu uradile devojčice koje su pretrpele neželjene dodire čoveka kom su verovale.

Kako, pitate se, mi štitimo nasilnike? Upravo postavljanjem pitanja i izražavanjem stavova po pitanju nečega o čemu pojma nemamo. Bez imalo iskustva i spoznaje kako izgleda biti žrtva seksualnog uznemiravanja. Mi kao društvo prvo ni ne umemo da prepoznamo nasilje, a kamoli da saosećamo sa žrtvom.

Drago društvo, pre svega želim da naglasim da nikada ne smemo da zaboravimo ime i prezime žene koja je uradila za sve nas više nego svi mi zajedno za sebe, a to je Milena Radulović, heroina našeg vremena. U slučaju da niste obavešteni zbog čega je važno da zapamtite to ime, Milena Radulović je juče podelila sa svetom svoju traumu, u želji da spreči da se isto ponovi nekome drugom. Taj hrabar, nesebičan čin nije samo nečija ispovest, već revolucija! Milena je pohađala školu glume Miroslava Aleksića koja je do juče važila za san svakog deteta i roditelja koji žele da njihovo dete bude deo grupe koja neguje vrednosti kakve su danas retkost, a ironično, ispostavilo se da su vrednosti profesora, sve čega se boji jedan roditelj. Citiraću izjavu Milene Radulović: „Ovo je monstruozna mreža inteligentno sklopljena u najvišem krugu društva. Od najranijih godina upakovana u najplemenitije forme umetnosti i religije, čoveka koji korak po korak zna šta radi i s predumišljajem dolazi do cilja.” Više informacija možete dobiti prostim guglanjem, i molila bih vas da to i uradite. Ja bih da se zaustavimo i razmislimo kako je moguće da se takve stvari događaju ispred naših noseva i da jednom za svagda rešimo tu opštu frustraciju. Lepo može da se događa, kao što se vekovima događa, a nasilnike, pored često trulog sistema, najviše štitimo mi, dok žrtve uglavnom ne štiti niko. Kako, pitate se, mi štitimo nasilnike? Upravo postavljanjem pitanja i izražavanjem stavova po pitanju nečega o čemu pojma nemamo. Bez imalo iskustva i spoznaje kako izgleda biti žrtva seksualnog uznemiravanja. Mi kao društvo prvo ni ne umemo da prepoznamo nasilje, a kamoli da saosećamo sa žrtvom. Ono što umemo jeste da komentarišemo i polemišemo kao da nečiji život ne zavisi od toga (a zavisi).

Drugi problem je zabluda u kojoj živimo, da smo sposobni da zamislimo kako je biti u koži žrtve i uz dužno poštovanje, ako niste bili žrtva, ne možete da zamislite, koliko god se naprezali, iz ove ili one namere. Da ste sposobni da razumete kako biste se osećali da vas dodiruje neko čiji dodir ne želite. Da možete da razumete kako izgleda mešavina stida i straha. Da razumete da je to nešto što se ne može poništiti i zaboraviti kao pad sa bicikla gde možete da se setite da ste pali ali i ne koliko je bolelo ili kolika je bila rana. Treći, i najveći problem je, kada mislite da ste rešili prethodni problem, što date sebi za pravo da se postavite na mesto žrtve i podelite sa svetom reakcije koje biste vi imali, a koje samo ukazuju na to da pojma nemate kako izgleda biti žrtva seksualnog nasilja. I taj trenutak kada to prevalite preko usta ili napišete negde u virtuelnom prostoru, pružate nasilniku podršku jer ućutkujete žrtvu, a ostavljate mesta za sumnju, pa samim tim učestvujete u zločinu. Verujem da će mnogi biti izrevoltirani nakon mog objašnjenja zašto smo kao društvo na strani nasilnika, ali ako vas to navede da stavite prst na čelo sledeći put kada poželite da učestvujete u debati ,,ko je kriv” ja nemam nikakav problem s tim da budete ljuti na mene zato što vam nije prijatno da komentarišete.

Hajde da budemo podrška pravoj strani. Pustimo ih da ispričaju svoju priču, kako bismo došli do trenutka da takvih priča ne bude.

Hajde da budemo podrška pravoj strani. Pustimo ih da ispričaju svoju priču, kako bismo došli do trenutka da takvih priča ne bude. Ako baš osećate potrebu da učestvujete i vršite pritisak, neka to bude usmereno na pravosudni sistem. Podsetimo se borbe Marije Lukić, čije ime takođe ne smemo nikada da zaboravimo. Ovo jesu njihova iskustva, ali su problem svih nas i treba tako prema tome i da se odnosimo. To ne sme biti samo njihov teret! Ne postoji opravdanje za nasilje. Ničiji status (ni žrtvin, ni nasilnikov) nije značajniji od nečijeg života. Nemamo mi tu šta da se pitamo, možemo samo da slušamo. I zato, opet uz dužno poštovanje, ako nemate reči podrške, zadržite reči za sebe.

Jer drago društvo, dok mi ne umuknemo, one neće progovoriti.

Mileni hvala u ime svih žrtava koje nisu smele da progovore, hvala u ime svih devojčica koje je spasila sudbine koju je doživela. Hvala svim devojkama koje su krenule u borbu protiv svih Miroslava Aleksića koji postoje. Hvala svima koje planiraju da se pridruže. Ne postoje reči kojima bih mogla da iskažem svoje poštovanje i zahvalnost i nadam se da će svaka od vas uspeti da pronađe svoj mir.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor