Kada ćemo shvatiti da je i sada već kasno?
Gledam i ne verujem. Gledam i pomalo mi se plače. Pa gledam i sutradan pa mi se plače sada više. Požari u Australiji divljaju. U početku je to bila samo još jedna vest koju pokupimo na internetu i preletimo preko nje: jer, složićete se sa mnom, i na katastrofe smo oguglali, ovo je stvar koja se dešava, tj. ne dešava se – to je samo vest na nekom internetu. Pa kreću vesti dalje: kada su vatre počele u Australiji, njihov premijer Scott Morrison bio je na odmoru na Havajima. Sve što je činio od tada nije na nivou svesti o katastrofi sa kojom se njegova zemlja suočava. Niti je bilo ranije. U Australiji su suše već 3 godine unazad. Od 1950-ih temperatura se povećava za stepen svake godine, da bi u decembru 2019. godine Australija dostigla rekordno visoke temperature – neverovatnih 41,9°C. Do kraja meseca svaka država zabeležila je temperature iznad 40°C.
Premijer nije želeo da, za vreme svog mandata, dovede vrućine i suše u vezu sa globalnim zagrevanjem. Svi napori da se emisija gasova smanji nisu „prošli“ za vreme njegove vlade. Pokušaji da se smanji iskopavanje uglja odmah su blokirani, a njegove veze sa industrijskim lobijem postale očiglednije. I nakon svega toga, počinju požari, a čovek koji je zadužen da ih „gasi“ nalazi se na Havajima u šarenim košuljama. Sada vam je naslov nakon ovih rečenica malo jasniji.
Ja sam odmah počeo da pišem svojoj rodbini koja tamo živi. Da li su okej, da li su vatre blizu, da li znaju šta će? Najbolji prijatelj mi je upravo sleteo u Australiju i ne prestajem da mu šaljem poruke. Iako, šta mu moje „čuvaj se“ znači u ovom momentu? Prisećam se kako smo neretko pomišljali, posebno mi generacije 70-ih i 80-ih, da ćemo ako ikada dođe smak sveta i budemo u Mad Max scenariju, Australija biti naše bezbedno mesto gde nas niko ne može taći. Sada se ta utopija ruši, gori pred našim očima, govoreći nam da smo sposobni da uništimo i sopstveno „ostrvo spasa“. A u Australiji trenutno vatra nosi sve pred sobom. I dok se ljudi evakuišu, dok im domovi gore, dok beže ka obalama okeana jer tamo jedino mogu da nađu spas pošto su putevi neprohodni, ono što ostaje iza jesu životinje. One nemaju ni dovoljno brze noge, ni automobile kojima mogu da pobegnu, ni čamce ili helikoptere koji će ih izbaviti iz plamena. Zatečene tamo gde su jednostavno se pretvaraju u prah. Preko pola milijarde životinja su zatečene tamo gde su! Preko pola milijarde životinja je nestalo u ovim požarima i pretvoreno je u prah. Neke vrste su izumrle. Nema ih više. Nikada ih neće biti. Izbrisane su sa lica zemlje. Kao da nisu postojale. Da li će se to na kraju desiti i nama?
Svi su se uključili na sve moguće načine da pomognu kako mogu. Poznati su preuzeli na sebe da mobilišu javnost i da doniraju i skupe sredstva neophodna da se vatra pobedi. Komičarka Celeste Barber je za 48 sati uspela da sakupi preko 22 miliona dolara putem akcije koju je pokrenula na Facebooku. Teniseri se odriču svojih honorara sa turnira koje trenutno igraju na australijskom tlu. I angažovaće se vatrogasci, pripomoći će susedne države, sredstva će stići da se raseljeni vrate na ono što je ostalo od zemlje na kojoj su živeli. Ali da li ćemo uvek tako funkcionisati? Da li ćemo svaki požar gasiti čašama vode sedeći na kantama benzina? Svaku ranu koja se otvori na Zemlji lepiti flasterom? Da li ćemo se trgnuti i početi da štitimo planetu ili ćemo samo nastaviti da govorimo „to je van moje kontrole“ dok bacamo plastiku i izbacujemo u atmosferu šta god nam padne na pamet bez ikakve odgovornosti? Zašto bi morala vatra da nas podseti da možemo da nestanemo za tren? Ova tiha smrt životinja je samo opomena da jednom nećemo uspeti ni mi da pobegnemo dovoljno brzo. Ili da nećemo imati kuda da pobegnemo.
