Pretraga

Problem po imenu Woody Allen je složeniji nego što se čini

Problem po imenu Woody Allen je složeniji nego što se čini

Ali da li je stopiranje njegove autobiografije ispravan potez?

Tekst: Manda Javorina


Možda ovaj naslov za nekog ne važi. Iskreno, malo i zavidim onima za koje je ovo pitanje samo crno. Ili samo belo. Woody je monstrum ili Woody je nevini genije. As simple as that. Osim što za mene nije, a verujem da nije ni za mnoge druge, hteli to da priznaju ili ne. Vidite, za mene je Woody genije. Da je nevin i naivan onako životno, u to ne verujem, isto kao što nemam ni moralno niti bilo koje drugo pravo da tvrdim da nije monstrum. U mom univerzumu, Woody je, dakle, i genije i mogući monstrum. Kod mene, jedno ne isključuje drugo i vrlo često ni sama ne znam kako se zbog te činjenice osećam. Eto rekla sam. Otkrila sam njegove neurotične, beskrajno inteligentne i čudno iskrene filmove relativno rano, još pri kraju osnovne škole. Naslovima sa njegovim potpisom naizgled nije bilo kraja. Bili su mi tada poput beskrajne stilske vežbe, ponekad nalik na pozorište, nekad nerazumljivi ali uvek magnetični. Od “Annie Hall” do “Sve što ste oduvek hteli da znate o seksu a niste smeli da pitate” i psihijatra sa Manhattana koji se zaljubljuje u istu ovcu u koju je zaljubljen i njegov pacijent, jermenski pastir. Genijalan izbor muzike, u čemu može da mu parira samo Kubrick svojim zvukom, uvek isti font slova na špici, uvek ljubavna poema jednom gradu koji u njegovim filmovima igra ulogu isto toliko važnu koliko i glumci. Oduvek sam osećala da mu u dočaravanju atmosfere nekog mesta niko nije ravan. Gledajući Njujork iz njegovih scena, imala sam osećaj da mogu da osetim miris na ulici. To mi je bio, naravno, samo osećaj sve dok nisam odgledala film koji je snimio u Rimu, a čija jedna priča se odvija takoreći oko ulice u kojoj sam živela, dok likovi doručkuju i piju kafu u “mom baru”. Sam film je mlak ali tada sam znala da sam bila u pravu. To je Rim, to je to svetlo, ta boja, bukvalno taj miris. Taj dar za atmosferu, to je verovatno poslednje što će iščiliti iz njegovih filmova.

Problem po imenu Woody Allen je složeniji nego što se čini (фото 1)

Woodyjeve filmove sam prestala željno da iščekujem nakon filma “Udarna vest” (“Scoop”) 2006. godine. Trebalo mi je malo vremena i nekoliko filmova od kojih je svaki inferiorniji u odnosu na prethodni da priznam sebi da je izgubio ono što mu je u mojim očima obezbedilo titulu genija i da je postao banalna verzija sebe. To mu ne zameram, već smatram dokazom da je ljudsko biće. Niko nema i ne treba da ima istu energiju sa 35 i 65 godina, a to što je "iščilio" ne umanjuje ono što je prethodno uradio. Iskreno, poslednji film koji smatram odličnim je “Završni udarac” (“Match Point”) iz 2005. Posle toga, za mene je Woody Allen postao prosek. Ne baš treš, ali prosek. Priznajem da nisam prestala da žurim u bioskop ni zbog čega drugog, iako se to verovatno neće dopasti baš svima. Dok ovo pišem, na pola očekujem da me neko sutra napadne da sam bezosećajna kučka i sramota za ženski rod zato što nemam više empatije prema njegovoj mogućoj žrtvi, ćerki Dylan. Osim što imam. I diže mi se kosa na glavi od užasa. Ali imam i dovoljno iskrenosti prema sebi da priznam kako nisam u stanju da se odvojim od dela čoveka koje je na mene jako uticalo dok nisam imala pojma o njegovom privatnom životu. Da se razumemo, što se tiče Soon-Yi nemam komentar - njihova afera, njihova stvar. Potpuno neortodoksna, slažem se, ali takva da su braku od 1997. godine, odnosno više od dvadeset godina i čini se da im ne fali ništa. Iskreno, mnogo me više plaši nekadašnji scenario Tom Cruiz i Katie Holmes nego Woody i Soon-Yi. Ljudi ulaze u veze i brakove iz raznih razloga, ako neke od njih ne razumete, ne znači da nisu legitimni.

U mom univerzumu, Woody je, dakle, i genije i mogući monstrum. Kod mene, jedno ne isključuje drugo i nekad ni sama ne znam kako se zbog te činjenice osećam.

Puno puta sam se pitala šta bi bilo kada bismo velike stvaraoce na bilo kom polju vrednovali po tome kakvi su bili ili jesu roditelji. Deca Thomasa Manna su gotovo sva patila od alkoholizma i bili narkomani, a jedan sin mu se ubio između ostalog zbog surovog odnosa pisca prema njemu. Da li su zbog toga “Smrt u Veneciji” ili “Čarobni breg” manje remek-dela i da li treba da mu se posthumno oduzme Nobel? Teško. Da li je Mann bio dobar otac, a deca razmaženi nezahvalnici? To još teže, pre će biti da je on bio monstruozan. Životi dece Marlona Branda čitaju se poput grčkih tragedija - tu su stravična borba za starateljstvo sa prvom ženom, zatim praktična izolacija dece sa drugom ženom na Tahitiju na koji je sam Marlon odlazio kao na vikendicu, zatim automobilske nesreće, alkoholizam i droga, ubistvo, zatvor i na kraju samoubistvo ćerke. Ali od Branda, kada on to želi, ne postoji niko bolji i da, on jeste genije. Ova lista bi lako mogla da se pretvori u knjigu sama za sebe. Ono što pokušavam da dočaram jeste da, koliko god neko delo bilo dete svog vremena i ličnosti koja ga je napravila, između vrednosti samog dela i onoga ko ga je napravio često ne stoji znak jednakosti. Ili ja ne umem da ga stavim. Još jednom, ponekad zavidim onima koji jasno i lako razvrstavaju u crnu korpu i belu korpu ne ostavljajući ništa između. Mora da je divno nemati dilema u životu.

Problem po imenu Woody Allen je složeniji nego što se čini (фото 2)

Kada je u pitanju Dylan Farrow, jedino je jedna stvar apsolutno sigurna, a to jeste da je ona figura zbog koje vas srce boli. 1992. godine, sa svega sedam godina, Dylan je optužila svog oca Woodyja Allena da je seksualno zlostavljao u kući njene majke Miae. Nekoliko meseci pre toga Mia je saznala za aferu između njene usvojene ćerke Soon-Yi (koja je u 1992. godine imala dvadeset i jednu godinu) i Woodyja, pa je režiser brže bolje u javnost izneo svoju verziju događaja u kojoj su optužbe koje je sedmogodišnja Dylan iznela, zapravo podli plan Miae Farrow da mu se osveti. Sve je bilo jako šekspirovski i “ni pakao nije ravan besu prezrene žene”. Sudski poces je bio poprilično konfuzan i završen je jednako zbunjujuće tako što je grupa stručnjaka sa universiteta Yale ustanovila da ne postoje dokazi da je Dylan zlostavljana, Allenu je uprkos tome zabranjeno da ćerku viđa šest meseci dok se ona ne oporavi do celog procesa, a morao je da ide i na terapiju zbog svog, kako ga je jedna doktorki na suđenju opisala “neseksualnog ali neprimereno intenzivnog odnosa prema Dylan koji je isključivao sve ostale.” Pored toga, dobio je i različit broj sati sa svakim drugim detetom. Osim što se u ovom celom tragičnom zamešateljstvu čini da su svi izmanipulisani kao i to da se najviše napatila sama Dylan, ja lično nisam u stanju da donesem nikakv definitivan zaključak. Vrlo, vrlo prljava igra sa svih strana, a sve preko leđa jedne male devojčice i druge dece u porodici.

Ponekad zavidim onima koji jasno i lako razvrstavaju u crnu korpu i belu korpu ne ostavljajući ništa između. Mora da je divno nemati dilema u životu.

Ta ista devojčica više nije progovorila na ovu temu sve do 2013. godine za magazin “Vanity Fair”. Potom su usledili otvoreno pismo u “New York Timesu” 2014. i javno obraćanje za “Los Angeles Times” 2017. U svakom od njih je Woodyja Allena imenovala kao svog zlostavljača. Iz nekog razloga, verovatno razumljivog pošto se proces odigravo kada je imala samo sedam godina, njene kasnije izjave, kao i izjave koje je davala Mia Farrow se razlikuju od prvobitnih na sudu. Jedan od sinova, Moses Farrow je u međuvremenu prešao na očevu stranu, dok su ostala preživela deca Miae FArrow i dalje na strani Dylan. Kad kažem "preživela" to znači da je od ukupno njene četrnaestoro dece (4 biološke i 10 usvojene) troje umrlo, od kojih je dvoje počinilo samoubistvo, za treće se samo sumnja. Od sve te dece, samo troje, koliko znam, Woodyja naziva ocem: Dylan i Moses (koje je usvojio) i Ronan Farrow (biološki). Na strani Dylan se bori i Ronan Farrow, priznati američki novinar čiji su članci u magazinu “The New Yorker” 2017. godine pomogli da se raskrinka Harvey Weinstein i za koje je naredne godine dobio Pulicera.

Problem po imenu Woody Allen je složeniji nego što se čini (фото 3)

I tu, konačno, dolazimo do vesti koja je povod za ceo tekst. Pošto je ovenčani borac protiv seksualnog zlostavljanja, Ronanova reč ima veliku težinu u svetu izdavaštva, toliku da je nakon što je uputio otvoreno protestno pismo izdavaču Woodyjevih (još uvek u pripremi) memoara u kom kompaniju optužuje da nema saosećanja sa žrtvama seksulanog nasilja i izjavljuje da sa njima više ne može da sarađuje, gorepomenuta kompanija Hatchett brže bolje otkazala celo izdanje. Ovo je, naravno, njegovo pravo, a kompanija Hatchett napravila je veliku grešku u koracima pošto je nedavno objavila, gle čuda, upravo Ronanovu knjigu "Catch and Kill: Lies, Spies, and a Conspiracy to Protect Predators"! U najmanju ruku neosetljivo ali i, složićete se, glupo sa njihove strane.

Bilo bi mnogo poštenije knjigu objaviti pa pustiti čitaoce da odluče da li uopšte žele da je čitaju. Iskreno, ja je ne bih kupila ali to ne znači da ne treba da postoji.

Ipak, činjenica da je Allenova knjiga figurativno “bačena kroz prozor” zbog ovog pisma je uznemirujuća. U ratu koji dve strane i dalje vode ovo je pobeda za Ronana (i Dylan) ali je na globalnom planu zabrinjavajuće. Koliko god da verovatno nećemo nikada saznati istinu po pitanju ovog slučaja seksualnog zlostavljanja, argument da Allenova knjiga ne treba da postoji zbog sumnje da je počinio zločin ne pije vodu. I dalje pričamo o sumnji koja jeste prošla kroz pravni sistem i odbačena je. Da li ovo znači da smo počeli da biramo kojim presudama verujemo, a kojima ne isključivo po sopstvenom nahođenju i to po principu toga šta je većini najprihvatljivije? Sa druge strane, zna se i koliko ceo pravni sistem ide na ruku bogatim belim muškarcima, pogotovo onima koje pola sveta smatra genijem. Sve ove sumnje su, nakon otkazivanja knjige, ipak dovele do toga da se mnogi renomirani svetski mediji poput "Guardiana" ili "NY Posta" odluče na kritiku ovakvog poteza, kao i do postavljanja pitanja da li je odlučivanje o piscima na osnovu straha od reakcije na društvenim mrežama put dostojan pravog izdavača. Bilo bi mnogo poštenije knjigu objaviti pa pustiti čitaoce da odluče da li uopšte žele da je čitaju. Iskreno, čak ni ja je ne bih kupila ali to ne znači da ne treba da postoji.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar