I lekcije kojima je naučilo slomljeno srce
“Ne možeš da se preseliš u drugi grad zbog momka“ rekli su mi apsolutno svi kada sam priznala da odbijam ugovor za praksu u jednoj od najboljih advokatskih kancelarija u Parizu. Imala sam 24 godine i kovala sam planove da pređem preko Lamanša da se pridružim svom dečku koji je završio fakultet na Oksfordu. Plan daleko od toga da nije imao rupa. Tek smo ponovo otpočeli vezu nakon dva meseca pauze koje je on tražio – trebalo mu je da bude potuno slobodan to poslednje leto pre nego što je počinjao da radi. Šta je moglo da pođe naopako? Moj plan da se preselim u Englesku uključivao je i jedan smeo potez koji je kasnije postao moj način za nošenje sa svakom krizom i od kog sam posle potrošila godine da se odučim, a to je da zabijem glavu u pesak što duže moguće. U ovom slučaju, razlog je bio što nisam želela da se nosim sa bolom koji će mi moji dobronamerni roditelji neizostavno naneti kada saznaju za ceo plan.
A itekako su mi ga naneli. Veče pre nego što je trebalo pa počnem prestižni staž. Bili su van sebe od besa. Moj diplomski je upravo objavljen i moje šanse da postanem advokat su – oprostite mi što sama sebe hvalim – bile vrlo dobre. Zašto sam to sve bacala niz vodu? I kako sam zaboga planirala da se izdržavam u jednom od najskupljih gradova na svetu? „Ti voliš pravo,“ govorili su mi u glas (i volela sam ga). „Ne znaš žive duše u Londonu,“ nastavljali su (i nisam znala). „Pa,“ zaključili su nakon što je postalo jasno da neću odustati, „ako ćeš da budeš tako nemarna prema svojoj budućnosti, od nas nećeš dobiti nikavu finansijsku podršku.“ Sledećeg dana sam bila na Eurostaru, bez dinara.
Nemam ovde vremena da ulazim u detalje kako se priča između mene i tog momka završila. Jedino št treba da znate jeste da je nakon dve godine i baš kao što su mi svi rekli, dotični momak izgubio moje poverenje na neoprostiv način. Mesecima, čak i godinama kasnije, sam dopuštala da me taj raskid definiše. Moj bol postao je način na koji sam se povezivala sa strancima, i sve je bilo toliko sveže da me nije bilo briga što nisam imala nikakv filter. Njegova surovost postala je redovan način na koji sam započinjala razgovor i dozvolila sam da naša neuspela ljubavna priča postane najzanimljivija stvar o meni. Ali to nije ono o čemu je ovaj tekst. Skoro deset godina kasnije, uprkos Bregzitu, pandemiji i vrlo nezgodnoj povredi stopala zbpg koje me porodica moli da se vratim kući, ja sam i dalje tu. „Preselila sam se u London zbog momka,“ pričam danas, „ali sam u njemu ostala zato što mi je ovo mesto dalo krila.“ Nije sramota priznati kojim sledom ste stigli do životnog mesta na kom se nalazite. Ali, isto tako ne postoji ispravan ili loš način na živite svoj život. Svaki korak unazad, ma koliko bio velik ili mali je jednostavno deo puta.
Ovaj članak prvobitno je objavljen na buro247.com.
