Ove godine, februar i Dan zaljubljenih su me uradili jače nego inače. Ruku na srce nikada nisam rekla „ne“, pici u obliku srca, milkšejku sa dve cevčice i bilo koj povod da se slave ljubav i jeftina romantika za mene je tihi unutrašnji usklik. Svaki poklon je ipak – poklon, te sa te strane nosim titulu kičaste romantičarke koja u javnosti sve to prezire i krevelji se na konzumeristički talas komercijalizacije ljubavi, dok na prvoj polici iznad sudopere drži šolju sa zajedničkom fotografijom iz Pariza, a na frižideru čitav mauzolej veze prikačen magnetima.
Međutim, ove godine počela sam drugačije da razmišljam o ljubavi. Da li ima veze sa odlaskom na psihoterapiju (veoma možda) i čitanjem sjajne Bell Hooks koja je celu knjigu posvetila razmatranju ove teme u „All about love: New visions“, o ljubavi sam počela da razmiljam kao o svojevrsnoj grani aktivizma. Jer šta je ljubav ako ne to da nam je u isto vreme stalo i do drugog i do sebe?
U tome su mi pomogle i tzv. ljubavne aktivistkinje koje sam tokom meseca u iznanada nastalom ljubavnom serijalu ugostila. Ovde pre svega mislim na psihoterapeutkinje Anu i Đurđu, koje su mi pomogle da odgonetnem mnoge ljubavne zapećke i otkrile jedan sasvim nov ugao posmatranja, a to je način na koji pritisak ličnog razvoja i postizanja najbolje verzije sebe može da se odrazi ne samo na ljubav, nego na bilo koju Drugost do koje nam je stalo.
Koliko se uopšte danas dajemo u odnosima, koliko uživamo u njima, a koliko vremena i snage potrošimo testirajući količinu davanja i podobnost one druge strane? I ko je kriv za to?
Pa oni koji nam je obraćaju kao da je sve roba, pa i naš rad na sebi i ono što osećamo. Skloni smo konstantnom premeravanju i upoređivanju usluge i potrošnje.
„Situationships“ su izmislili pripadnici Gen Z-ja i hvala im što pojavama i vrstama odnosa kroz koje smo svi prošli konačno daju ime. Neko je na Twitteru napisao da nijedna generacija nikad nije navijala ovoliko glasno za narednu, kao što milenijalsi navijaju za Gen Z i smatram to velikom istinom, oni definitvno krče puteve koje mi nismo smeli, ili smo ih se stideli, ali bih volela da se na trenutak osvestimo i detektujemo šta je zaista ulaganje u sebe i briga o sebi, a šta pritisak da postanemo nešto što možda nismo i dođemo do nivoa koje možda ni ne želimo.
Volim video reelse i navukla sam se na TikTok, ali kratkotrajnost i površnost zadiranja u temu nisu okej u svakoj oblasti. Ne želim instant verziju osećanja i međuljudskih odnosa, ni ljubav koja se kupuje na trafici. Jer ljubav je pre svega rad, kao i bilo koji odnos koji gradimo.
A čini se da smo u kontaktu sa nikad većim brojem ljudi, sa držanjem nikad većeg odstojanja, i strahom od uplivavanja u nešto dublje. Jer dublje nosi frustracije, probleme i veću angažovanost sebe ka drugom. Želimo da nas vole, a nemamo vremena da volimo.
Ljubav je Drugost, naše postojanje koje utiče na još nekoga, naše marenje za drugom osobom, planetom, biljkom ili životinjom. Iskoračivanje iz sebičnog i širenje identiteta na druge odnose.
„Danas očekujemo od partnera da nam pruži ono što je nekada celo selo pružalo“, kaže Ester Perel, autorka koju su mi otkrile moje ljubavne aktivistkinje. „Teret koji danas nosi ljubavni odnos verovatno više nego u bilo kom istorijskom trenutku do sada. Od partnera ili partnerke danas očekujemo da nam bude i sigurna luka i avantura i izazov, životni saputnik, ljubavnica, najbolji prijatelj, otac/majka naše dece, mentor, psihoterapeut i štošta još. Postoji potencijalna opasnost da skliznemo u očekivanje da partnerski odnos treba da nadomesti sve što je kroz život nedostajalo i reparira sve naše traume, kao nekakva pozlata naše životne konstrukcije koja će, ne samo da zapuši pukotine, već od njih napravi dragocenost“, piše Đurđa u jednom tekstu.
Vreme je dragoceno i ne treba ga trošiti na one koji ga nisu vredni. Emancipacija nam je donela mogućnost i izbor i hvala bogu više ne moramo da se zadržavamo u odnosima koji nam ne prijaju, ili koji za nas nisu emotivno bezbedni, ali možda od onih koji nam ipak znače ne bi trebalo lako odustajemo jer su pali na jednom testu u jednoj stvari i u jednom trenutku, misleći da nas tamo negde čeka zlatni pehar pun maksimalno ugađajućih usluga instaliranih na profilisano podešavanje baš za naš senzibilitet. Ideja o idealnoj ljubavi i jednosti savršenog partnera je nadam se negde daleko ispod zemlje zajedno sa ostacima dinosaurusa.
Ponekad je psihoterapija baš prava stvar koja nam je potrebna u ljubavi, jer nam pomaže da raščivijamo sve te osećaje u stomaku i naučimo da ih čitamo. Ja ću to sledeći put u paru. A vi za početak možete da pustite Ralje i počnete da promišljate ljubav jer je ona savršeno mesto za istraživanje u kom pravih odgovora nema.
