Slučaj Chrissy Teigen: da li je u redu kritikovati majku koja je upravo izgubila bebu zbog načina na koji je to saopštila javnosti

Chrissy Teigen je kategorija sama za sebe i to je bila od kada se pojavila na javnoj sceni. Može da vam se sviđa ili ne, možete da budete i apsolutno ravnodušni. Potpuno je nebitno. Ono što jeste bitno je ono što je Chrissy Teigen juče postala: majka koja je izgubila dete.

Relativizaciji ovde nema mesta. Činjenica da je u pitanju mrtvorođeno dete, a ne dete koje je krenulo u školu, to što još uvek ima dvoje zdrave i prave dece, to što je u materijalno zavidnoj situaciji i što je imala pretpostavljam najbolju negu, mogućnost da ponovo zatrudni… Sve ovo ne može i ne sme da se koristi kao argument koji bi trebalo da relativizuje njen bol. Ni njen ni ostatka njene porodice.

Ipak, Chrissy je žena faktoid, žena društvenih mreža. Njeni storiji se beskrajno nižu svaki dan i za vreme ove trudnoće nije bilo ništa drugačije. Ko je hteo, mogao je da je gleda u krevetu iz kog su joj lekari naredili da ne mrda sa braunilom u ruci. Jela je sendviče, pokazivala transfuzije, pregledala haljine koje joj je John kupio za “kad bude mogla da ih nosi”, pričala o svojim poslovnim projektima i otkazivanju istih upravo zbog visokorizične trudnoće. Sve ovo, razume se, provučeno kroz filter. Chrissy je pronašla neki hibrid rijalitija u koji je spakovala i svoj život i život svoje porodice i igraju ga godinama. Poslednjih meseci nam je samo pokazala koliko je u tom konceptu autentična. Ne znam kako vas ali mene odavno podseća na verziju glossy holivudskih mjuzikla koji su autentični u tome koliko su fejk - ako vam to ima smisla - i zato je poštujem. To je što je, bez izvinjavanja, fillers and all. Jednom rečju, paradigma svog vremena. Kao takva, Chrissy ima i svoj share hejtera, razume se. Godinama je, na primer, na meti Pizzagate teoretičara zavere koji izgleda misle da je rad plastičnih hirurga efekat adrenohroma (guglajte ako ste dokoni). No, tu je i masa obožavalaca, od kojih je u prvom redu čitava legija poznatih.

Kao takva i potpuno u skladu sa načinom na koji živi, Chrissy je pionirski objavila na društvenim mrežama fotografije iz bolnice nakon pobačaja. Na jednoj plače, na drugoj John i ona drže svog mrtvorođenog sina, na trećoj… Da li je uopšte bitno šta je na trećoj?

U komentarima su se slile poruke podrške. Ali i otpočela pljuvačina. Nemam lepši izraz za tako ogavnu stvar. Bukvalno je počela pljuvačina žene koja je izgubila bebu isključivo zbog načina na koji tuguje i procesuira ono što joj se desilo.

Zastanite i svarite tu činjenicu.

Chrissy Teigen ima pravo da tuguje na koji god način oseća potrebu. Kraj diskusije i svakako kraj relativizacije. To pravo trebalo bi da ima svako od nas.

Ona tuguje na način na koji i živi, a onaj ko ima potrebu da je zato vređa trebalo bi da se dobro pogleda u ogledalo.

Chrissy Teigen je poslednjih godina pričala o mnogim ružnim stvarima u životu jedne žene ali i celih porodica, pogotovo stvarima vezanim za trudnoću i majčinstvo. Sa svojih 31 milion pratilaca delila je priču o veštačkoj oplodnji, borbom da ostane trudna kao i o postporođajnoj depresiji. Dala je svoj doprinos da se skine veo tajnosti, usamljenosti, osećaja srama i krivice koje žene nažalost često osećaju u takvim situacijama. Učinila je da se žene osećaju kao da nisu same. Ako to nije korišćenje platforme za dobro, ja ne znam šta jeste. I, da vam kažem nešto, ako je usput nešto i zaradila - nemam ništa protiv. Mnogo bih volela kada bi žene sa zdravim smislom za posao prestale da budu sve đuture smatrane oportunističkim kučkama. Pogotovo one koje se slikaju u kupaćem kostimu.

Mislite da preterujem? Pa evo: jedna takva žena koju smo navikli da gledamo u kupaćem kostimu objavila je slike tragičnog događaja u svom životu i deo javnosti je dočekao na nož. Da je u pitanju “drugi tip” žene, ne verujem da bi se desilo isto i u tolikoj meri.

Ja nisam majka. Ali sam dobar prijatelj. Prošla sam nekoliko epizoda ovog tipa sa ženama koje volim najviše na svetu. Ne pretendujem da znam kako im je bilo (a nekima još uvek jeste) ali im verujem. To je nekad sasvim dovoljno. Ne relativizovati, ne napadati, pokazati nekom da si tu, da njihov bol vidiš i koliko je moguće deliš, nevezano za to na koji način se manifestuje. Isto tako, znam da su ovakve priče mnogo češće nego što se to misli. Verujte mi da nemate pojma koliko su česte. Iz potpuno drugih ali veoma teških razloga i ja sam nekada bila okružena sličnim zidom. Zidove ćutanja koji se dižu, potrebno je srušiti.

Posebno jedan Chrissyin post na Twitteru mi je zaparao srce: “Driving home from the hospital with no baby. How can this be real.” Tačno te reči čula sam, drugi put u manje od godinu dana, od svoje najbolje drugarice i to za vreme karantina. Ona živi u Americi, ne govori srpski i da, rekla mi ih je upravo na engleskom. Srce mi se u sekundi napunilo tugom kao balon.

I zato hajde da se prisetimo kako se odvajaju suština i manir. Suština je bol, a sve ostalo je manir, na koji svako ima pravo. Ne bi bilo zgoreg ni da osvestimo sledeću stvar: toliko smo desenzitivizovani svime sa čime nas bombarduju da mislimo da je komentarisati nečiji stajling ili komentarisati gubitak deteta ista stvar. Ali nikako nije.