Pretraga

Uputstvo za održavanje bršljana

Uputstvo za održavanje bršljana

Tekst: Teodora Jeremić


Svašta sam pokušavala da popravim u životu. Da sam uspela i u jednom od tih svojih mini projekata, pa da čovek i kaže odakle mi ovakva upornost, ali ja eto još uvek nemam iskreno nikakvih opipljivih dokaza za tvrdnju da ja to mogu, niti potrebne veštine, ni strpljenje. Zapravo, osim tog ubeđenja da će stvari i ljudi sigurno biti bolji jer ću ih ja takvim učiniti i neuništivog entuzijazma da se prihvatim tog posla, nemam apsolutno ništa drugo. Duplo golo što se kaže, a možda i više od toga.

Zato i šiške šišam sama - da ih popravim. Dođe taj određeni trenutak, izađem iz kade, uhvati me ludilo a "kad me fazon uhvati ja ne mogu zaspati". A i stvar deluje krajnje jednostavna: uzmeš makaze, poravnaš, isečeš, pustiš. I tako deo po deo, dok sve nije u redu. Sve to uradim, posvedočim bespogovornoj katastrofi, klimnem glavom - porašće, nije drama, a sledeći put ću pametnije. Samo što taj nikako da stigne na red.

Čitala sam o ljudima koji pronalaze satisfakciju u ceđenju bubuljica i znam zvuči gadno, ali mala je granica između fascinantnog i odbojnog, a zadovoljstvo koje ovaj čin prouzrokuje je lako objašnjivo i čisto hemijsko. Dopamin krene da pumpa i luduje, a protagonista ima osećaj da izlazi na kraj sa problemom i nalazi rešenje. Ništa od toga nije stvarno, uzbuđenje je kratkotrajno, rešenje nepostojeće, a situacija "posle" samo još gora. Ali u suštini oba leži identična stvar i zove se potreba da se nešto dovede u red, usmeri, kontroliše. Tako sam došla do zaključka da sam zapravo možda samo control freak, što je vrlo verovatno pretpostavka koju bi neko stručno lice moglo i da potvrdi. Još uvek mi to nije baš sasvim jednostavno da prihvatim jer nije da mi se uklapa u karakter (tj ono što mislim da je moj karakter, poslednje dve godine su dosta zbunjuće, upoznajemo se pojačano) ali pošto nije ni da su svi njegovi delovi sasvim simbiotični, to možda i može da prođe kao neko objašnjenje.

Nije mi sasvim jednostavno da prihvatim ni to da onaj kog sam do nedavno "popravljala" nije u blizini, a kako vreme prolazi sve mi se više čini da ni ne želi da bude popravljen, ali sam se zato okrenula bršljanu. Da sam prvoklasna baštovanka, nisam, možda jer ne pevam baš najbolje iako su ljudi često ubeđeni da umem a meni se sviđa da to misle pa nekada slažem i potvrdim. U svakom slučaju, sa povremenim lošim pevanjem ili bez njega, moja briga o biljkama se zasniva na redovnom zalivanju to jest guglanju ko kako voli da bude zalivan, pa tako i radim, i ako ne pomešam filodendron i dracenu mahom sve bude okej.

Stvar sa ovim bršljanom je doduše malo komplikovanija. Njega eto, uprkos savetima, zalivam baš dosta u poslednje vreme, iako on kako mi se čini više voli da samostalno uzima i isisava vodu iz svih površina i okolnih prijatelja na koje se proširi, nego da je dobrovoljno prima, ali mi istovremeno i deluje da stvarno znam šta mu treba i da on zbog toga baš lepo raste i razvija se. I konačno raste na gore. Nešto je tu bilo sasvim nelogično na početku jer je padao na dole, a svi znaju da bršljan treba da raste gore gore i ide putem zida do nebesa. Uspela sam da ga upakujem u opšte odlike bršljana iz moje glave, samo je trebalo da ga prikačim po kojom šnalicom, dam mu potporu onom plastičnom fito-ortopedskom merdevinom, obmotam ga i evo ga, raste kako treba.

To jest rastao je, dok nisam otkrila da je moj bršljan podni tip (prokleti Google, blaženo neznanje) i da mu je prirodno stanje horizontala. Još jedan koji se ne da. Juče sam naterana da ga pustim iz frankeštajnovih okova kao čisto da vidimo šta će se desiti. Nisam se specijalno radovala tom eksperimentu, been there done that, ali eto videli smo da se desilo to da posle nekoliko meseci nisam uradila ništa. Vratio se u prirodno stanje čim je stisak prve šipaljke popustio. Vratio se u prirodno stanje i onaj drugi bršljan, emotivni, čim je distanca počela da odrađuje posao. Ili blizina... kod njega se nikad ne zna šta je gore.

I tako sad živimo nekako. Ne kako "treba da bude", nego kakvi po prirodi jesmo, svako za sebe. Sad nešto razmišljam možda je rastao kao lud samo jer je hteo da pobegne. Od štipaljke, i plastične drške, i male saksije, kao shvatiću. Jebi ga, nisam.

Nekada šokiram samu sebe koliko mogu biti istrajna u glupostima, i ponavljanju istih paterna, ali sam barem ovaj put rešila da promislim na temu "Zašto bi uopšte želela da menjaš nekoga, jesi li svesna ti kakva je to karma i odgovornost?" koju je prijatelj (isti onaj prokletnik koji me je, i naterao da guglam "ivy species") načeo u jednoj od sesija. A stvarno, nije to uopšte naivno kad malo bolje razmislim. Nikad se ne zna sa tim stvarima. Efekat leptira - promeniš jednog i utičeš na celokupno čovečanstvo. Uostalom, možda je baš dobro ovako kako jeste. Bršljana što se tiče, napreduje lepo i ovako na dole, mada sve mislim možda ga treba i preseliti. Napolje skroz. Zalijem ga još jednom pa da se rastajemo, da ga prepustim njegovoj prirodi, da se obvija oko drugog drveta ili biljke dok je potpuno ne osuši, bršljan to radi, takva mu je narav.

A ionako mi orhideja baš nešto ne cveta kako treba.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor