Velika važnost malih razgovora
U gotovo svim prilikama, i pod različitim okolnostima, mejlove obično počinjem sa “nadam se da ste dobro” i završavam sa lepim pozdravima. To je tako od kad znam za svoj mejling život i u principu se stvarno i nadam da je osoba sa druge strane dobro, iako pod tim mahom podrazumevam da se više nadam da je trenutak dobar, i da moj mejl nije uleteo u nekom čudnom momentu, kada je recimo sedmi nervni slom stigao na dnevni red zajedno sa mojim upitom. Ipak, te početke i pozdrave u određenoj meri šaljem i po difoltu (a uverena sam i ljudi meni) kao jedno opšte mesto u kom se svi nadamo da su svi okej, ali da li možete ipak ono što je u attachu, hvala. Te iste sitne pitalice i zaključke, na koje se odgovori i komentari ne podrazumevaju i ne očekuju, nažalost, ponavljamo i u svakodnevici kada recimo naletimo na ljude koje već neko vreme nismo videli. “E ćao.” “Ćao!” “Kako je?” “Super, ti? Šta ima?” “Super, evo…”.
“Super evo…” mi je favorit u auto-pilot odgovorima, jer je neodređeno iskren, i aposlutno ništa nisi ni rekao. Jel “super” što je taj neko super, ili si ti “super”? “Evo” kao "evo... planiram da se udarim tiganjem u glavu da mi se razbistri pošto ne znam gde bijem", ili “evo.. sve je u najboljem redu"? Iskrena da budem, ne samo što mi je omiljeni odgovor jer je tako maksimalno fluidan, nego što je i najbezbedniji. Sa “super evo” možete biti sigurni da ćete dobiti isto tako autopilotski, ali makar nekakav, osmeh i klimanje glavom kao odgovor, i izbeći sve neprijatnosti, što ako se upustite u stvarno odgovaranje i nije baš izvesno. Nekoliko puta sam se zeznula i iskreno odgovorila da “evo baš i nisam nešto, malo me sve žiga onako životno” i sagovornik mi se dosta pozbunio jer niko ne očekuje da na “kako si?” stvarno i odgovorite. Svašta. To je glavna caka. Iako vam zvuče kao pitanja, ona to nisu, jer prema nezvaničnom bontonu savremene ubrzanosti, i u normalnim vremenima, small talks su predviđeni da budu kao što im ime nalaže: mali. Kratka pitanja, i još kraći, neopterećujući odgovori. Easy peasy lemon squeezy.
Ipak, kao što rekoh, tako je to u “normalnim” danima što ovi tekući sigurno nisu. U ovim nenormalnim, difficult, difficult, lemon difficult danima, ti mali najmanji razgovori su zapravo jedina stvarno smislena stvar u danu. S jedne strane ljudi na dnevnom nivou oboljevalju i umiru od još uvek nedovoljno poznate bolesti, i danas ih je, baš u ovom trenutku prema Corona live statistici (da, “korona uživo” prebizarno zvuči, i još je bizarnije gledati brojke kako se vrljaju iz minuta u minut, i ne, ne preporučujem nikome) 360.524. Na drugoj strani je, srećom, još više onih koji nisu zaraženi. Onih koji uz nadu da će tako i ostati, sede u svojim kućama, čitaju red vesti, red belatristike, red mejlova, pa tako u krug, i to na neodređeno. Jer, uz svu želju da svo ovo ludilo prestane i da već za nedelju dve bude gotovo i sve kao pre, istina je da ne znamo kada će se to dogoditi, i da možemo samo da budemo pažljivi i prema sebi i prema drugima, i da čekamo. A tokom tog čekanja osećamo se svakako. Istovremeno i anksiozno i puno života i planova, i bezvoljno, i u potrazi za smislom, i dosadno nam je i tužni smo i neispavani, i prespavani, i prvi put nemamo posao, i imamo ga više nego ikada, i usamljeni smo i nesigurni i uplašeni. I zato, u ovim danima, u kojima sve što je regularno i uobičajeno više ne važi small talk doživljava svoju evoluciju i uzdiže se na listi prioriteta.
Svako “kako si?” koje za razliku od mirnodopskog perioda, ima imperativ da bude iskreno, je bukvalno najznačajnije pitanje koje možemo da postavimo i sebi i ljudima koje volimo, i da se spremimo da sa sobom može doneti sve. I nadu, i haos, i strah, i otpor, i bes. Jer jebiga, nekome je neko stvarno bolestan. Nekome je neko hronično bolestan, pa je i inače stalno uplašen, a sada dodatno. Neko je taj što je bolestan. Neko ima napade panike koje nikada pre nije osetio i ne zna kako da se ponaša. Neko bi da plače, i priča o tome koliko ga plaši sve ali ne želi da prizna pa zove sedam puta dnevno da priča gluposti. Neko se ućutao pa ne kaže ništa i sve mu je “super”. Nekom je stvarno sve super jer šta je tu je proći će. Neko i sam sebe ne prepoznaje. Neko se upoznaje. Neko je sam. Neko želi da bude sam, a ne može.
Kažu da sa velikim krizama ljubaznost i humanost prve izlete kroz prozor, ali nešto mi se tako ne čini. Mislim pored ovih što neumereno grabe, koje odbijam onako celokupno, i ovih islednika koji su ubeđeni da su jedini u pravu, na sve strane ipak vidim samo ljubav, podršku i istinsko "budi dobro", "čuvaj se", kao dokaze koliko smo zapravo međuzavisni, i istinski trebamo jedni drugima. Tu su i ljubaznost i humanost i iskrenost, svi na broju, da nas naviknu na sebe i valjda i ostanu, kad sve ovo bude juče.
