Kada sam poslednji put zvala astrologa bilo je da bih uvidela strelicu koja usmerava ka izlazu iz situacije koja je dosta podsećala na ono kada Matt Berninger zapeva „this one’s just like your sister’s best friends in a bath calling you to join them. Can’t avoid them.“ Baš sam to osećala u vazduhu, da exit window ovaj put možda i ne postoji. Dočekala me je sa pitanjem „aha ti bi da ti kažem kako da izbegneš ovo? (da veoma bih to hvala na pitanju, ako može duplo) Pa nikako.“
Ne znam da li je stvar bila u tome što je potvrdila nešto što sam već odlučila, ili zato što me je uverila da sve ovo ipak može da bude dobro iako ne deluje tako, ili pak jer sam pomislila da mi kosmos drži stranu, namignuo je i rekao uđi u tu kadu pa šta bude biće, ali na talasu njenog „nikako“ naišlo mi je i ogromno olakšanje i osetila sam se daleko spremnijom da zaronim u shit storm i budem okej sa svim. Da, takođe svakako treba napomenuti i to da pripadam onom delu populacije visoko sugestivnih, kojoj je potrebna jedna jedina osoba da kaže „to je to“ i da to stvarno bude to, kao i jedna ali vredna da produbi moju nesigurnost po nekom pitanju, ali ovo je bilo nešto drugo. Nešto u istovremenom odricanju od odgovornosti i uverenju da postoji neki sistem u kom besmisao sasvim ima smisla i može čak da bude i koristan, je bilo utešno.
Astrologija je najkraće moguće rečeno od prvog dana upravo to i radila, i bila prvi poznati pokušaj da se napravi red, ritam, uvide veze, preuzme kontrola i da značenje haotičnom i nepredvidljivom svetu i životu koji svi delimo, a koji je rečima YouTube mudraca, „od vremena pa do sada“, postao sve luđi i neuhvatljiviji. Nešto kao rana verzija, preteča, naučne teorije, s bitnom razlikom što astrologija nikada nije bila niti će postati nauka per se, što je i glavni argument svih onih koji ne veruju u nju, iako ona sama ni nema pretenzije da to postane. Tačno, nije opipljivo, i nema jasnih emprijskih dokaza da nečiji zodijački znak zaista upravlja njegovom ličnošću, i da je bilo šta o svega toga tačno. Nema, ali nas to ne ometa u globalnoj fascinaciji istom iako paradoksalno sve manje verujemo u nju. Jedna od vodećih astrološkinja današnjice, Annabel Gat je sve objasnila rekavši da danas astrologiju shvatamo veoma ozbiljno iako ne verujemo nužno u nju, i u tom paradoksu leži vrhunac njene privlačnosti. Kao milenijalsi mnogo smo opušteniji i naklonjeniji životu između, nepoštovanju nametnutih granica, binarnih podela i donošenju striktnih crno belih „ili-ovo-ili-ono“ odluka, pa samim tim ni život između skepticizma i verovanja nije toliko stran. Za početak, toliko se vremena provede u online svetu, i prostorima i platformama koje su i stvarne i nestvarne u isto vreme, da je i astrologija dobar podsetnik da nešto ne mora da bude stvarno da bi bilo postojeće i prisutno. Razumeti je, i „verovati“ znači biti fluentan u paradoksima, i uživati u istovremeno unverzalnom i sasvim ličnom, spiritualnom i logičnom, stvarnom i nestvarnom, i povlačenju spona između sadašnjeg trenutka i realnih događanja sa planetama i zvezdama udaljenim nekoliko svetlosnih godina, što realno, crno na belo, ne zvuči kao da ima previše smisla.
Ali tu i jeste caka, jer zadatak astrologije uopšte i nije da se dokaže kao sasvim smislena, jednostrana, i ekskluzivno tačna ili netačna. U ovom trenutku daleko je izmakla tom ubeđivanju i sve više je jednaka psihološkom i kulturološkom fenomenu, što se sve ubrzanije potvrđuje kao tačno kada se uzmu u obzir porast i popularnost astro memova i drugog sličnog sadržaja koji nas omamljuje i koji nam je postao svakodnevnica. Gigantski koncept univerzuma pretvoren u svarljive oblike informacija, astro memove ili recimo poetične ali nestvarno precizne Twtter postove Astrotwinsa su savršen kontekst za astrologiju danas, u kojoj je ona postaje jednako bitna kao pop kultura.
