My favourite sex position is you in therapy
Šta je to što većina žena zaista želi od muškaraca? Želimo da idu na terapiju.
Pre neki dan sam se čula sa prijateljicom sa kojom dugo nisam razgovarala. Požalila mi se na svoju dugugodišnju vezu sa dečkom koja je trenutno u krizi. Razmenile smo nekoliko poruka, a poslednju je završila rečenicom: “Zašto svi muškarci jednostavno ne odu na terapiju?”
Ta njena izjava me je prvo nasmejala, a zatim podstakla na razmišljanje.
Jedan od mojih deal-breakera u dejtingu su upravo muškarci koji se protive psihoterapiji, misle da je to glupost, da im “nije potrebna” i slično.
Previše vremena sam protraćila u vezama koje su se na kraju raspale zbog toga što više nije bilo prostora za rast i razvoj, a dala bih ruku u vatru da su se stvari mogle mnogo drugačije odigrati da su oni znali kako da ostave svoj ego po strani i popričali sa psihologom.
Sa svih strana smo bombardovani porukama o tome kako je dobra komunikacija ključ uspešnih odnosa. A kako se postaje dobar komunikator? Spoznajom sebe, svojih istinskih potreba, svojih obrazaca ponašanja, ali i mana. Za tako nešto, međutim, mora se ostaviti ego po strani. Ego koji uvek želi da bude u pravu. Ego koji zahteva savršenstvo u drugima, bez da prvo pogledamo u sebe.
Mnoge žene bespotrebno pate u vezama zato što imaju posla sa muškarcima koji nisu emotivno zreli i koji ne mogu da sklope prosto proširenu rečenicu na temu toga kako se u datom trenutku osećaju. Čak i kad vole, takvi muškarci ne znaju to i da pokažu svojim postupcima već kroz ego koji kontroliše, ljubomoran je, posesivan i zatvara se u sebe.
Muškarci, saberite se. Imati emocije je normalno. Navucite svoje “big boy pants” i počnite otvoreno da komunicirate.
Sigurno će se naći oni koji će reći da za ove stvari terapija uopše nije potrebna i da sve zavisi o karakteru neke osobe. Da, ima ljudi koji jednostavno znaju da komuniciraju, ali to i dalje ne znači da dobro znaju šta rade kad su međuljudski odnosi u pitanju. Činjenica jeste da čak i onima od nas koji su imali generalno srećno detinjstvo treba terapija kako bismo mogli da napravimo vezu između načina na koji smo vaspitani, kulture u kojoj smo odrasli i trenutnih životnih izbora i okolnosti. Na Balkanu ljudi i dalje misle da na psihoterapiju idu samo oni kojima je mentalno zdravlje ugroženo. U svetu, naravno, to nije tako. Psihoterapija je odličnan način prevencije psihičkih bolesti i problema, ključna je za zdravo razmišljanje i donošenje boljih životnih odluka.
Da ne bi ispalo da samo lupam u prazno, popričala sam i sa nekoliko muškaraca koji su prošli proces psihoterapije, da ne kažem, osetili je na svojoj koži. Svi do jednog se slažu da im je to bila najbolja moguća životna investicija, te da terapiju smatraju neophodnom komponentom kvalitetnog života i da kod psihologa treba redovano ići. Zanimljivo je i kako je svima sa kojima sam razgovarala inicijalna motivacija za psihoterapiju bio stres vezan za posao, ali vremenom su mogli lepo da primete da su se i druge sfere njihovih života znatno poboljšale nakon nekog vremena.
Daću vam nekoliko primera, učite iz njih:
B: „Puno sam svesniji toga što želim, racionalniji u odabiru partnerki. Mnogo ranije identifikujem „red flagove“, odnosno osobine koje su mi kod nekog neprihvatljive. U komunikaciji sam i sam jasniji, ali i bolje razumem drugu stranu.“
P: „Nakon nekoliko godina rada na sebi sa psihoteraputom, mogu sa sigurnošću da kažem kako pametnije biram partnerke, ne dovodim sebe u situacije i odnose za koje znam da neće biti dobri kako za mene, tako ni za drugu stranu. Otvoreniji sam za rad na sebi kroz odnos i nemam više problema sa igrama i raspodelom moći u odnosima kao što sam to imao ranije.“
O: „Moja priča je takva da sam sa psihoterapijom možda krenuo i prekasno. Dok nisam završio sa problemima sa disanjem i paničnim napadima, nije mi padalo na pamet da sa nekim popričam. Kad nemaš tu svest o svom mentalnom zdravlju, misliš da je osećati se loše sastavni deo života, i da se svi tako osećaju. Jedino što mogu da kažem jeste da mi je žao da nisam imao dovoljno zrelosti da taj korak napravim ranije.“
D: Dugo sam razmišljao o psihoterapiji. U početku me je bilo sramota i pitao sam se šta mi to treba, javljala mi se velika nelagodnost pri samoj pomisli da moram da se o svojim problemima otvorim pred nepoznatom osobom. Međutim, pritisak je rastao i shvatio sam da ću svoje probleme i teskobe lakše podeliti sa psihologom nego sa nekim prijateljem.Možda najbitnije od svega, nisam želeo da me neko koga poznajem osuđuje, niti da mi deli pamet… i bojao sam se toga.
Nakon prvog puta osjetio sam ogromno olakšanje i moj stav prema psiholozima – odnosno pitanje da li su mi potrebni ili ne – postao je nedvosmislen. Svakome od nas treba psiholog i to redovno. Moja psihoterapija odnosila se na odnos kojim imam sa decom i prema poslu. Jako mi je puno pomogla u pristupu deci, a u poslu mi je pomogla beskrajno. Moj najveći problem je bio samopouzdanje, a kad sam to promenio, sve je krenulo. Sad slobodno mogu da konstatujem da čak ni ljubav svog života ne bih upoznao da nisam stekao potrebnu veru u sebe.
