Pretraga

Chrissy Teigen je napisala iskreno pismo o gubitku deteta i trebalo bi da ga pročitate

Chrissy Teigen je napisala iskreno pismo o gubitku deteta i trebalo bi da ga pročitate

Tekst: BURO.

Nisam imala pojma kada ću biti spremna da ovo napišem. Deo mene je mislio da će se to desiti brzo, dok sam još uvek bila u akutnom bolu zbog svega što se desilo. Zamišljala sam da ću sesti u ćošak svoje sobe, prigušiti svetla, da će misli same da klize. Uzela bih čašu crvenog vina, uvila se u ćebe i konačno imati priliku da se pozabavim time što se desilo.

Umesto toga, pišem ovo sa kauča u dnevnoj sobi, istina umotana u ćebe ali pod utiskom jutra koje sam provela uz prijatelje i prženu piletinu. Čitam beskrajne beleške na telefonu - misli koje su mi nasumice prolazile kroz glavu u nedeljama od kad se desilo to što se desilo. Nisam znala kako da počnem, nevezano za to u kojoj sobi ili stanju se nalazim, ali mi se čini ispravnim da otpočnem sa “hvala vam”. Naši podovi nedeljama su bili pokriveni cvećem. Poruke su pristizale i svaku smo lično pročitali sa očima punim suza. Poruke od ljudi koje ne poznajemo na društvenim mrežama preplavile su moje dane. Većina ih je počinjala sa “Verovatno nećeš ovo pročitati ali…” Pročitala sam, uveravam vas.

Ipak, moram da vam kažem, neka od najboljih pisama počinjala su sa “Ne moraš da odgovoriš ali…”

Nakon što smo izgubili Jacka, obuzeo me je i osećaj brige da neću moći da sa zahvalim svima za ogromnu ljubaznost. Mnogi su podelili sa nama neverovatna lična iskustva, neki su nam slali knjige i poeziju. Želela sam da zahvalim svima, da podelim našu priču sa svakim pojedincem. Ipak, znala sam da nisam to bila u stanju. Za mene je to “nema potrebe da odgovaraš” bilo takvo olakšanje. Hvala vam za svako takvo pismo.

Jedan od trenutaka koje ću pamtiti od tog jutra (ili večeri, nemam više pojma) bio je kako prolazim kroz hodnike porodilišta i Johna koji govori.” Šta, je l to ovde neka jebena žurka?” Eto nas, guraju me u kolicima na novi sprat pokrivenu tankim ćebetom taman toliko da se sakrijem i znamo da ću se poroditi sa petim članom naše divne porodice, sinom, od kog ćemo morati da se oprostimo samo koji trenutak kasnije. Ljudi su slavili i smejali se tik ispred naših vrata, potpuno razmuljivo slaveći novi život koji je došao na svet. Nekako se zapitate kako iko može da misli na bilo šta drugo osim na vas.

U tom trenutku, već smo se bili pomirili sa tim što će se desiti: daće mi epidural i indukovaće porođaj u dvadesetoj nedelji, rodiće se dečak koji neće moći da preživi van mog stomaka (molim vas da mi oprostite na jednostavnim rečima).

Pre toga sam bila prikovana za krevet preko mesec dana, pokušavali smo da doguramo do 28. nedelje što je već sigurnije za fetus. Lekari su mi dijagnostikovali prevremeno odlubljivanje posteljice. Uvek sam imala problema sa posteljicom. Miles se rodio mesec dana ranije zato što nije dobijao dovoljno hrane iz moje posteljice ali ovo je bio prvi put da je došlo do abrupcije. Pažljivo smo sve pratili u nadi da će se ovo zalečiti i zaustaviti. Krvarila sam i krvarila, ne previše ali po ceo dan, tako da sam menjala pelene na nekoliko sati kada bi mi postalo neudobno da ležim u krvi. Čak sam postala i stručnjak za pelene za odrasle i zaista cenim proizvođače koji su se potrudili da se ne osetim kao velika usrana beba. Neke pelene su bile nežnoroze sa nacrtanim cvetićima. Došla sam do tačke u kojoj sam već bila u fazonu “hej, baci mi one roza!” nešto za što nikad nisam mislila da će me radovati. Ali, eto nas.

Mogla sam ove dane provesti i u bolnici ali ne bi bilo neke razlike. Lekari su me i dalje stalno pregledali, tiho izvrtali svoje loše vesti u dobre, i dalje misleći da stvari mogu dobro da se završe. Na kraju, provela sam prilično lošu noć u krevetu nakon ne-baš-dobrog ultrazvuka koji je pokazao da krvarim i nešto više nego obično. Krvarenje je bilo sve jače i jače. Tečnosti oko Jacka je bilo sve manje i manje - jedva je mogao da pluta. Kunem se da sam na momente kada legnem na leđa, mogla da osetim njegove ruke i noge pod svojom kožom.

Nakon nekoliko noći provedenih u bolnici, moj lekar mi je saopštio ono što sam znala da će doći - došlo je vreme da se oprostimo. On ovo jednostavno nije mogao da preživi i, da se duže nastavilo, možda ne bih ni ja. Probali smo sa nebrojenim transfuzijama, svaka je samo protrčala kroz mene kao da nismo ništa uradili. Kasno jedne noći, rekli su mi da će ujutro doći trenutak da se razdvojimo. Prvo sam malo plakala, a zatim su me obuzeli grčevi i napadi suza i slina, od svoje duboke tuge nisam mogla da dođem do daha. Čak i dok ovo sada pišem, ponovo osećam sav bol. Na lice su mi stavili masku sa kiseonikom i to je prva fotografija koju ste videli. Krajnja i potpuna tuga.

Tražila sam od svoje mame i Johna da me slikaju ma koliko bilo neprijatno. Objasnila sam Johnu koji se jako dvoumio da su mi POTREBNI i da nije da sam ŽELELA da ih to molim. Da je jednostavno morao to da uradi. Mrzeo je svoj zadatak. Bilo mi je jasno. U tom trenutku mu to nije imalo nikakvog smisla. Ali ja sam znala da moram da sačuvam taj trenutak zauvek, baš kao što mi je bilo potrebno da se sećam našeg poljupca pred oltarom, da se sećam suza radosnica kada su se rodili Luna i Miles. I apsolutno sam znala da ovu priču treba da podelim.

Ne mogu vam dočarati koliko me je malo briga što mrzite ove fotografije. Koliko me malo briga što vi to ne biste uradili. Ja sam ovo proživela, izabrala sam da to uradim i, više od svega, te fotografije nisu namenjene nikom osim ljudima koji su to preživeli ili koji su dovoljno radoznali da se zapitaju kako tako nešto izgeda. Ove fotografije namenjene su isključivo ljudima kojima su potrebne. Mišljenje drugih me ne zanima.

Nakon nekoliko sati, uspela sam da se opustim i odlučila sam da sačekam dok ne budem znala da je apsolutno i potpuno gotovo. Glupo sam ovo uporedila sa psima koje sam u svom životu morala da uspavam - nikad nisam htela da ih pustim sve dok nisam bila potpuno sigurna da previše pate. Poslala sam poruku svom lekaru i odgovorio mi je sa “apsolutno”.

Kasnije te noći sam otišla na wc, pogledala u šolju (to sam mesecim radila) i ponovo počela da plačem. Sama količina krvi i urušaka pokazali su mi baš to što sam čekala. Bilo je vreme.

Nisam sigurna da ću to iskustvo ikada zaboraviti. Uvek sam se šalila o tome koliko volim epidural… ovaj put baš i ne. Ležala sam tamo satima, čekala da mi kažu da je vreme da se napnem. Jasno je da nisam morala puno da se otvorim, bio je malecan. Ležala sam na boku, menjala stranu svakih sat vremena kad bi sestra rekla. Sećam se da sam ležala na desnoj strani, okrenuta suprotno od Johna, kada su mi rekli da se okrenem. Raširila sam noge, počela polako da se okrećem prema Johnu i tek tako je krenuo napolje. Doktori su počeli da viču i… ne znam šta da kažem, čak ni sad. Izašao je. Moja mama, John i ja svi smo ga držali u naručju i oprostili se svako za sebe, moja mama je jecala kroz tajlandsku molitvu. Tražila sam od sestara da mi pokažu njenove ručice i nožice i neprestano sam ih ljubila. Nemam ideju kad sam prestala. Moglo je biti posle deset minuta ili čitavog sata.

Ne znam koliko dugo je čekao da se porodi. To je nešto što će me verovatno progoniti čitav život. Samo da to i napišem i suze mi klize ka vrhu nosa. Sve što znam jeste da je njegov pepeo u maloj kutiji i čeka da ga stavimo u koren drveta koje ćemo posaditi u svojoj novoj kući, onoj koju smo kupili da bismo njemu napravili sobu.

Ljudi kažu da ovakvo iskustvo ostavlja rupu u srcu. Rupa je svakako napravljena ali se nakako ispunila ljubavlju prema nekom koga sam toliko volela. Taj prostor ne osećam kao prazninu. On je pun.

Možda čak i prepun. Uhvatim sebe kako nasumice zaplačem na pomisao koliko sam srećna što imam dva neverovatno divna mala deteta koja ispunjavaju ovu kuću ljubavlju. Udavim ih svojom ljubavlju dok se bune i viču “Maaaaaaaaaamaaa!!!”. Baš me briga.

Plačem i kad se naljutim sama na sebe što sam previše srećna. Ponekad pročitam nešto zbog čega se nasmejem iz stomaka ili vidim Instagram post vredan lajkovanja (da, nije me bilo ali i dalje sam se šunjala!). I stalno zaboravljam da više nisam trudna. Držim stomak dok hodam, u sekundi se oduzmem kada deca skoče na moj nepostojeći trudnički stomak. Otrežnjujući trenuci nakon toga me uvek rastuže.

Osećam se loše što sam ozvaničila naš bol zato što sam prvo ozvaničila i radost. Bila sam uzbuđena da lepe vesti podelim sa svetom. Sve priče koje su dovele do tog trenutka bile su zabeležene. Sada ih je jako teško gledati. Bila sam toliko pozitivna i sigurna da će sve ispasti dobro. Žao mi je što sam učinila da se i vi osećate loše, uvek će mi biit žao.

Ali trenuci ljubaznosti i dobrote su zaista bili lepi. Bila sam u radnji gde je žena na kasi krišom dodala besplatno cveće u moja kolica. Ponekad mi ljudi priđu sa porukom na parčetu papira.

Najgore je to što znam da ima toliko žena koje neće doživeti ove tihe trenutke radosti od stranaca. Preklinjem vas da svoje priče podelite sa svetom i da budete nežni sa onima koji prosipaju svoja srca pred vas. Budite uvek nežni, mnogi se ni neće otvoriti.

Ti stranci mi govore kako će se život nastaviti, samo drugačije. Govore mi da ne dozvoljavam nikom da mi govori kako je sve to “Božiji plan” ili kako ćemo “brzo dobiti drugo”. Zahvaljujući vama, ovakve stvari ću zauvek blokirati.

Brinem se da je ljudima sada neprijatno da svoju radost podele samnom. Trenutno sam okružena trudničkim stomacima mnogih svojih bliskih prijateljica i kunem vam se da me ništa ne čini srećnijom. Poznajem vašu sreću i volim vas.

Napisala sam ovo zbog sebe. Znala sam da moram nešto da kažem pre nego što nastavim i vratim se životu, i iskreno sam vam zahvalna što ste mi to omogućili. Jack će uvek biti voljen, svojoj deci ćemo objasniti da on živi u vetru i granama drveća i leptirima koje vide. Hvala ponaosob svima koji su mislili na nas ili koji su otišli i korak dalje i poslali nam svoje priče. Imamo neverovatno puno sreće.

Sa puno puno puno ljubavi,

Chrissy

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor