Sada je već nekako izvesno: Joaquin Phoenix će dobiti Oskara. Do sada je ove godine svojio svaku nagradu koja se osvojiti može: Zlatni globus, Nagradu kritike, SAG. I sinoć Baftu. Ali na stranu činjenica da je svaka od tih nagrada i više nego zaslužena za ulogu koju je odigrao u filmu „Džoker“, ono što ga izdvaja od ostalih jeste ono što govori kada dobije priliku za to. I tu može jedino da se poredi sa Michelle Williams koja svoje vreme na pozornici na dodelama nagrada koristi na smišljen, iskren i direktan način da pokrene razgovor o temama koje su joj bitne.
I nemojmo se zavarati: filmska industrija ne želi da čuje te stvari. Hej, ni mi sami na kraju krajeva ne želimo da čujemo te stvari. Hoćemo da sve ostane divno upakovano, u šarenom balonu iluzija koji se nikada neće raspršiti. I retki su umetnici koji se usude da uzmu iglu u ruke i učine upravo to. I čak ako vam industrija dozvoli da u toku nekoliko minuta koje imate za svoj govor i kažete šta želite, ubaciće vam posle vremenskog ograničenja muziku kao znak da ste prekoračili zadatu satnicu i da treba da skratite priču bez obzira na to koliko je bitna tema o kojoj ste pričali. Uparvo to se Joaquinu desilo na Zlatnim globusima, i ne sumnjajte ni za tren da će muzika za prekid zasvirati i na njegovom govoru na Oskarima (jer, eto predviđamo da će ga dobiti).
Englezi su nekako druga priča, posebna priča. Pored Joaquima (o kojem ćemo za trenutak) bilo je tu još nekih ljudi koji su Britancima sinoć lupili poslovični šamar ali su oni u fazonu: zaslužili smo, dobrodošli nam opet. Tako je sinoć kada je primao nagradu za Najbolji adaptirani scenario, Taika Waititi (prezenteri nagrade su pročitali samo ime filma, verovatno jer ne umeju da pročitaju ime reditelja, čime se nadovezujemo dole na Joaquima) izjavio: „Dolazim iz kolonija. Ovo mora da je teško za vas. Odnosim vaše zlato nazad kući. Gde pripada.“ Hej! Usudite se i pričajte na televiziji da ste u 21. veku i dalje zemlja koja poseduje kolonije!
I to nas dovodi do nagrade za Najbolju mušku ulogu. Dobitnik: Joaquin Phoenix. Govor: rasizam u filmskoj industriji.
Opet je iskoristio momenat u kom ga slušaju milioni ljudi da priča o onome što ga tišti. Da započne razgovor o temama koje su bitne. Publika je bila mukla, tiha, muva se mogla čuti (da je kojim slučajem neka letela u publici). I ono što ovaj govor o sistematskom rasizmu odvaja od drugih jeste činjenica da dolazi od belca koji priznaje da je on deo problema. A to je pravi početak.
Čula su se odmah mišljenja da, ako ima taj stav, onda treba da bojkotuje i dodele nagrada. Ali se vraćamo nazad na onaj šamar: pozvani ste, pojavite se, kažete šta imate bez ikakvih ustručavanja. Zašto da ostanete nemi i pasivni ako imate šansu da kažete šta mislite, da podelite mišljenje koje će možda promeniti tuđe. „Mnoge moje kolege koji su fantastični glumci nemaju priliku da budu nominovani. Šaljemo ljudima crne kože veoma jasnu poruku „ovde ste nepoželjni“. Moramo da se potrudimo kako bismo razumeli sistemski rasizam. To je dužnost ljudi koji su stvorili sistem ugnjetavanja i koji imaju korist od njega – dužnost tih ljudi jeste da taj sistem rasture. A to smo mi.“
To što na dodelama nagrada, u retkim trenucima kada nešto osvoje, čujete crnce koji govore o rasizmu jeste stvar koju uzimate zdravo za gotovo isto kao i kada kada gej umetnici govore o LGBTQ pravima. Ali kada jedan belac (u 2020. godini!) govori i obraća se većini ljudi u prostoriji koji su u njegovoj (beloj) koži i upozorava ih da su oni deo problema od kog je sve počelo i odakle i promena treba da krene – onda je muk kao posledica i logična reakcija. Jer je Joaquin podigao veliko ogledalo i svi prisutni u svojim večernjim haljinama i smokinzima morali su da se pogledaju u njemu i shvate do koje mere im se ne dopada ono što vide.
