Ne, nisu ista stvar
Većina nas čiji su se tinejdžerski dani poklopili sa devedesetima znaju šta je tonik za lice. Meni lično se tada dopala ideja o pravljenju sopstvenog tonika od narandžine kore potopljene u vodu – i možda upravo njoj treba da zahvalim što sam trajno odustala od svih uradi-sam kozmetičkih projekata koji uključuju reči “potopi” i “ostavi preko noći” (maske su sasvim druga priča). Proizvod koji smo želeli svi, i koji se prodavao kao lud po celom svetu, bio je Clinique tonik, jedan od 4 formulacije koju vam je konsultant preporučivao kao deo režima njihove legendarne nege iz 3 koraka. Ruku na srce, većina tonika (pošto sam prevalila dug put dok se nisam dokopala Clinique bočice koja je u potpunosti opravdala svoju reputaciju) je peckala, isušivala kožu i na vati ostavljala taman trag. Ovo verovatno nije bi trebalo da me čudi pošto su reklame za njih uglavnom govorile isključivo o problemima regulisanja masnoće, mitisera i bubuljica. Mnogim mojim drugaricama, tonici su ulepšali život. Meni su obično obraze pretvarali u bulke. Dakle, većina ih je zapravo potpadala pod kategoriju astringenti što znači da nisu bili podobni za sve tipove i stanja kože. Da li je to razlog zbog kog su polako pali u zaborav – ne znam. Tek, u poslednje vreme se vraćaju sve više i to ne samo kao dodatni deo čišćenja već u priličnim varijacijama na temu sastava i cilja, a i ja sam pronašla svoj od kog se ne odvajam.
Realno, povratak tonika i svest o njegovoj važnosti najviše povezujem sa novim znanjima o mikrobiomu kože, njegovoj ulozi i važnosti: postali smo svesni da “apsolutno čisto” nije kategorija kojoj treba težiti te da zdrave bakterije koje žive u i na našem telu treba čuvati isto koliko i one čuvaju nas. Sa ovim saznanjima došlo je i do boljeg razumevanja mnogih aktivnih sastojaka koji rade tako što podržavaju prirodnu ravnotežu na površini kože umesto da je remete. Upravo je ideja da kožu treba “hraniti”, a ne “skidati” sve sa nje, dovela i do ekspanzije proizvoda koji se na Istoku koristi veoma dugo ali je kod nas stigao tek sa popularizacijom korejskih rituala nege i kozmetike, a to je esencija. Razumem ako ste zbunjeni oko toga šta koji od ova dva proizvoda radi pošto zaista liče, a nekada na etiketi nose i sastojke koji se poklapaju. Ipak, ovo su osnovne razlike:
TONik
Tonik je tečan bistar preparat, praktično teksture vode, koji se koristi nakon čišćenja lica i jedna od osnovnih uloga mu je da povrati pH vrednosti kože. Ovo je važno iz razloga što čistači često remete pH kože i na taj način oštećuju njen prirodni zaštitni omotač. Kada se ovo desi, koža gubi sposobnost da se bori sa agresivnim faktorima iz okoline, zagađenjem i slično i postaje sklona iritaciji, suvoći i reakcijama.
Nije svaki tonik astringent ali i astringenti su zadržali svoje mesto u nezi masne kože sklonoj nepravilnostima i bubuljicama. Danas su njihove formule neuporedivo naprednije pa pored toga što dubinski čiste, sadrže i sastojke koji neguju kožu i neće je iritirati, naprotiv.
Tonik se uglavnom koristi tako što se nanese na tufer (idealno što tanji), a u zavisnosti od preporuka proizvođača, ili se briše preko kože ili utapka u lice.
Esencija je korak nege koji omogućava dodatnu hidrataciju ali i znatno bolju efikasnost svim drugim preparatima koji je slede. Već smo pričali o tome kako je koža poput sunđera i da mnogo bolje prima, upija i iskorištava aktivne sastojke kada je vlažna. Dakle, zamislite esenciju poput vode po kojoj plove čamci: bez nje se mnogo teže stiže od tačke A do tačke B. Esencije dodaju vlagu, a upravo je vlaga ta koja pomaže sastojcima da prođu kroz hidrolipidnu barijeru kože. Masnoj koži će takođe prijati esencija pre seruma ili hidratacijskog boostera ali bez dodatnih koraka teške kreme preko, dok će suvljim tipovima esencija jako prijati.
Esencija se nanosi prstima, bez vate, i utapkava na lice i vrat i dekolte.