Sve više postajem svesna da se nalazim na nekoj vrsti prekretnice. Onako, životno. Počelo je vrlo polako, gotovo neprimetno, a onda sam shvatila da kao da mesecima podvlačim neke mini životne crte. U donosu na to koliko mi se dopada ili ne dopada zbir, otpočinjem sa promenama. Ne bih nikog da davim Pinterest citatima (mada, nek’ na mene prvi kamen baci onaj ko se nikad na neki od njih nije upecao) ali eto, to je što je.
Jedna od stvari odnosi se i na moje lice. Ponoviću po n-ti put (i kuckati o drvo) da sa njim nemam nikakvih specijalnih problema i da imam divne dermatologe. Ipak, čini mi se da sam se bukvalno jedno jutro probudila i nešto više nije baš bilo kao pre. Nikakva egzistencijalna drama ali definitivno promene koje me baš ne usrećuju. Za početak, oko očiju su se pojavile neke senke, kada se probudim “ispresovana” od frotira te štrafte više ne nestaju u roku od nekoliko sekundi, oko očiju primećujem neki nedostatak sjaja i sitne bore, a na čelu sam radila laserski tretman da se rešim dve mrštilice između obrva. Nisam još stigla do botoksa i klasičnih filera ali tretmane koji boostuju kolagen mnogo volim. Uvek sam pripadala onoj grupi koja misli da su tekstura kože, njena ujednačenost i sjaj najvažniji za dobar izgled. Užasavam se sivkastog, umornog i mat tena daleko više nego samih bora pošto lice potpuno bez bora (meni) deluje i potpuno neprirodno.
