Ok, ne baš svi.
Ali dok kod nas još uvek uzima maha vrlo kanonizovana i klonirana “lepota”, na mestima na kojima je ona već decenijama ideal, počinje neka vrsta preokreta, da ne kažem preporoda. Sve više ljudi koji su se odlučili na neku vrstu intervencija kako bi se približili uniformisanoj estetici, traže da se “vrate na staro” i povrate svoje prvobitne crte lica.
Da se razumemo, estetska hirurgija je moćna stvar i ima bezbroj dobrih strana, od kojih je možda ona najvažnija sposobnost da ljudima promeni žvot. Ipak, baš kao i sve druge moćne stvari na ovom svetu, ume da bude zao gospodar. Trenutak u kome to postaje nije uvek jasan, linija nije uvek precizno označena, mnogi su je prešli a da toga nisu ni (bili) svesni.
Šta bude kada se promeni način na koji doživljavamo sebe ili nam to “novo ja” više ne odgovara?
Ovo se najčešće dešava osobama koje su estetske zahvate izvele prerano, a operacije nosa su na vrhu te liste. I vrapci na grani znaju da je upravo rinoplastika u nekim kulturama maltene poput neke vrste rituala odrastanja i da se ista poklanja za 18. rođendan. Poslednja poznata osoba koja je izjavila da se kaje (iskreno ili ne, ko će ga znati) zbog toga što ja kao mlada operisala nos je Bella Hadid koja “žali što nije zadržala nos svojih predaka”. Činjenica da neko po zakonu ima pravo da pije ili se smatra odgovornim za svoje postupke pa za njih može da ide u zatvor nije jedini kriterijum po kome se određuje da li je kandidat za nešto što ima tako veliku psihološku težinu kao što je menjanje ličnog opisa, zar ne? Pogotovo kada je taj „lični opis“ itekako trajan ali se menja po ugledu na trenutni trend.
Od pre petnestak godina pa sve do danas, sveti gral noseva bio je visoko stilizovani ravan uzak nosić sa pomalo prćastim vrhom, gotovo u Barbie stilu (podsvest čini čuda, a kad vam se nešto usadi u matriks kao detetu…). Danas, kada vetar ipak duva malo drugačije i individualnost se, baš kao i rasna pripadnost, slavi mnogi su počeli da žale što izgledaju kao „iz modle“.
hirurzi sve više govore o tome koliko pacijenata koji su se za operacije odlučili premladi i nisu dovoljno o njima promislili, niti imali dovoljno razvijen identitet (a ko ga pa i ima kao adolescent?), dolazi sa istim zahtevom: da im se vrati stari nos.
Ubeđena sam da je deo problema i u tome što se estetski zahtevi danas pogrešno spinuju kao nešto lagano. Gajim veliko poštovanje prema hirurzima koji se sa svojim pacijentima ne ponašaju tako i koji su u stanju da kažu ne. Upoznala sam ih, znam da ih ima i da odlično rade. Ali mediji, društvo, pa i neki lekari kao da stavljaju znak jednakosti između skraćivanja šišaka i estetske medicine, što nikako ne bi trebalo da bude slučaj.
Veoma me raduje činjenica da ljudi konačno pronalaze (više) lepote u svojoj i tuđoj individualnosti. Ovo je, zajedno sa nekom vrstom globalizacije, zapravo uzdrmalo evrocentrični ideal lepote koji je doneo dovoljno nesreće i samim belcima ali još više onima koji imaju drugačiju fizionomiju. Pretpostavljam da se operacije kapaka na istoku mere milionima, baš kao i operacije nosa. Kalupi lepote ne služe nikome i nikoga nisu učinili istinski srećnim i ispunjenim ljudskim bićem.
Dobra stvar koju nam ovaj trend „vraćanja na staro“ donosi nije to da treba da krenemo u krstaške pohode protiv hirurgije. Naprotiv. Ona ume da bude sjajna i nema ama baš ničeg lošeg u tome da neko želi da izgleda bolje u svojim očima. Naša borba treba da bude usmerena protiv ukalupljivanja i olakog shvatanja stvari, baš kao i na svim drugim frontovima. To je polje na kom smo zastranili.
