Kažu (ljudi od nauke koji znaju više od mene) da je čulo mirisa najmoćniji transporter u sećanje. Iskreno nije da mi je trebala neka potvrda… Moj ceo život je lanac mirisa, vrlo često parfema, kojima sam postala opsednuta još kao mala. Nisam odrasla sa glamuroznom mamom koja je lebdela na oblaku skupog parfema i ova moja opsesija nije naučena, ona je u samoj srži moja (iako jesam imala mamu svoje najbolje drugarice koja je uvek izgledala kao milion dolara).
Nisam od onih koji često menjaju parfeme, ne mogu da zamislim da ih menjam u toku dana ili svaki dan. Ne priznajem podele na “dnevne i noćne” mirise iz prostog razloga što instinktivno povezujem parfem sa samom srži i esencijom identiteta. Ako vas zbog ovoga podsećam na Jean-Baptiste Grenouillea iz filma „Parfem“, neka bude tako. Želim da kad neko oseti miris koji koristim, pomisli na mene ili da zna da sam to ja (bila u liftu, na primer). Gajim posebno poštovanje prema ljudima koji misle isto po ovom pitanju, kao da pripadamo nekakvom tajnom društvu.
Parfem je poslednja stvar koju ću preskočiti da stavim. Sve drugo mogu da iskuliram ili zaboravim ali to ne. I kada ga stavim, gotovo uvek zastanem u svom oblačiću, duboko udahnem i imam svoj zadovoljni mir, onda hajmo dalje. Nema veze da li taj dan idem negde ili ne, šta sam obukla. Ako sam sad, na kraju treće nedelje karantina, odustala od stavljanja korektora svaki dan, od parfema nisam. On je moja veza i sa svetom i sa samom sobom, sa onim što je prošlo i sa onim što će doći.
Ipak, ne koristim svaki dan svoj sadašnji parfem. Kako? U izolaciji sam u Novom Sadu, kod mame, a kod nje se na jednom stočiću nalaze moji stari parfemi. Kada inače dođem u Novi Sad, često ih otvorim i njuškam, a biram na osnovu toga koju sliku želim da vidim pred očima. Znam da će me YSL Champagne (da, imam bočicu iz onog perioda pre nego što su morali da mu promene ime u Yvresse) odvesti u jednu biblioteku sa starim globusom koju sam obožavala i koja više ne postoji. Dok je u mojim nozdrvama, imaću 15 godina, sedeti ispod Konjovićevog platna i ponovo razgovarati sa ženom koju obožavam, a koja takođe više nije tu. Diorov Dune, koji sam kupila prvi put kada sam negde sama otputovala, je fleš moje bake kojoj se jako dopao i koja je dolazila da je “špricnem”. Vidim njene ispružene ruke sa zglobovima na gore i mekane merino rolke, krupne zelene oči koje iskriče zadovoljstvom. Vidim i sebe koja je volim do neba.
Chanelov Allure (samo EDT, nikad EDP) je nešto kompleksnije putovanje pošto je to prvi parfem za koji sam osetila da je deo mog genetskog sklopa – ne, ne dramim, zaista se tako osećam – uz njega sam se prvi put istinski osetila kao žensko (ono pre toga su sve realno bila sedla na piletu – ko još koristi YSL Paris sa dvanaest godina?). Koristila sam ga, sad računam po događajima, isključivo i samo njega čitavih osam godina, a u periodima ga koristim i danas. Kada ga pomirišem, osetim sebe. On je moja varijanta pisma koje bih napisala onoj mlađoj sebi, rekla joj da sebe više voli i da nauči da oprašta sebi lako kao i drugima (a da drugima ponekad oprašta malo manje lako), da joj se planovi neće ostvarivati kako je zamislila ali da će život ipak biti generalno sjajan kao i krajnji životni moto: da su planovi precenjeni, a zlo dosade potcenjeno. Uz Allure osećam još nešto: miris vrata nekog koga sam stvarno volela. Tu su i izlasci, gluposti, pijanke, selidbe i sve što ide, jel’te po redu. Upoznavanje nekih ljudi koje najviše na svetu volim. Ja u raznim fazama do sad, i zato jednu ovu bočicu uvek imam sa sobom, jedna je i u mom stanu u Beogradu. Parfema na tom mom stočiću ima, naravno, još. Ali nema potrebe više da objašnjavam, za ne? Parfem koji koristim u sadašnjem “normalnom” životu – da li normalan život uopšte postoji i šta podrazumeva, ne znam – iz nekog razloga držim na drugom stočiću. Blizu ulaznih vrata. Možda kao podsvesni podsetnik da ću, kroz ta vrata, uskoro i otići. I tu sam, a i nisam.
Sada, kada izlazim samo do prodavnice svakih nekoliko dana, svaki dan stavljam drugi parfem sa stočića u sobi. Pomalo se osećam kao Aldous Huxley na morfijumu, ili ja to tako zamišljam, dok se trudio da pronikne u dubine svoje svesti. Svaki dan je novi put u sebe, u svoje slojeve, pa malo ponovno preživljavanje, malo preslagivanje, a u velikoj meri emotivno podsećanje i upoznavanje. Da li ovo smem da nazovem optimizacijom unutrašnjeg harda? Verujte mi, takav osećaj proizvodi. Na svoj način, pomaže mi da ostanem u ravnoteži, možda čak i ključno.
Jasno mi je da nemaju svi ovako kompleksan odnos sa mirisima, a ni sami sa sobom. Ali. Nemojte nikad zanemariti njihovu moć, makar i na podsvesnom nivou. Dnevne rutine su tanke mreže, poput onih bajkovitih srebrnih niti, koje će nas održati sklopljenima ma koliko se unutar njih tektonski pomerali. Parfem će vas podsetiti na “normalnije” vreme, kada vas je najviše brinulo da negde ne zakasnite. Podsetiće vas na to kakav je osećaj biti u društvu ljudi, podsetiće vas i koliko je super kad lepo mirišete – sami sebi. Pomoći će vam, poput neke vrste kratke meditacije, da se makar na sekund oslobodite nepresušne bujice ružnih vesti. Stavite svoj parfem, verujte mi, on ima čarobne moći.
