Koliko god volela parfeme, nikad nisam imala fragrance wardrobe. Ovo ne znači da u kući imam samo jedan parfem, daleko od toga, već jednostavno da, uglavnom, koristim samo jedan. Uvek je bilo tako. I kad kažem „uvek“ to zaista i mislim. Moja ljubav prema parfemima rodila se vrlo, vrlo rano, a prvu bočicu zbog koje sam se (bukvalno i prenosno) popela majci na glavu dok mi je nije kupila, sam osvojila sa 12 godina. Bio je to Yves Saint Laurent Paris, a baš tu istu bočicu i dalje imam (sa, doduše, nešto malo parfema koji je već odavno promenio boju). Od tog trenutka, nijedan moj dan nije prošao bez parfema. I to ne bilo kakvog. Nikad me nije interesovalo da samo „lepo mirišem“, parfem je za mene ultimativna manifestacija duše, a moj odnos sa njim (baš kao i sa sopstvenom dušom) poprilično kompleksan.
Naravno da znam koje note volim, znam i koje se nikako ne slažu sa mojom kožom, koji brendovi mućkaju hemiju tako da mi odgovara, koji ne. Ima puno parfema u kojima istinski uživam – uglavnom na drugima – pošto na sebi uživam u samo jednom u određeno vreme. Ponekad neki drugi i probam na svojoj koži ali uglavnom znam kako će se ta priča završiti: njuškaću sopstvenu ruku, a zatim početi da se okrećem oko sebe kao da mi je neko „za vratom“, kao da ne mirišem na sebe samu, kao da ja nisam ja. Zatim ću pronaći prvi lavabo i sapun da isti „sperem sa sebe“ i skinem tu laž sa svoje kože.
Dramim, znam. Ali nikom ne nanosim zlo i nemam nameru da se menjam, baš kao što nemam nameru ni da menjam parfeme.
Moj pristup je, već godinama, potpuno prevaziđen. Da ne kažem obsolete. Skoro svi koje poznajem, imali omiljene parfeme ili ne, ih menjaju. Ako ne svaki dan, ono kad završe bočicu ili se promeni godišnje doba. Na momente sam bila na meti onih koji smatraju da sve doživljavam preozbiljno ili onih koji me ubeđuju da treba da istražujem. Oni ne razumeju da ja istražujem ali da se ne pronalazim na „svakom ćošku“, da se alhemija ne dešava svako malo, već svega nekoliko puta u životu.
