Osećate se uplašeno? Napeto? Imate nelagodu ili napade preplavljujućeg i blokirajućeg straha? Uspaničeni ste?
Strah ima mnoga svoja lica, to je univerzalan ljudski fenomen, jedna od osnovnih emocija čoveka, i jedan od uslova evolucije i opstanka ljudske vrste. Prema psihijatrijskoj definiciji, strah predstavlja „autonomno duševno stanje koje nastupa usled neke unutrašnje ili spoljašnje draži, naglašeno je neprijatno i ima karakter pretnje“. Osećanje straha pripada i normalnoj i patološkoj psihologiji. Strah je u bezbroj životnih situacija korisna reakcija koja upozorava na opasnost, odnosno reakcija na signal potencijalne pretnje koja pretenduje da ugrozi integritet čoveka u psihičkom, fizičkom ili socijalnom smislu. Stoga je strah, na neki način, doprineo opstanku i evoluciji ljudske vrste. Strah ima različit intenzitet, trajanje, kontekst, kao i efekte na svakodnevno funkcionisanje. Kontinuum straha kreće se od povremenog straha koji je sastavni deo života, do različitih oblika i vrsta patološkog straha. U literaturi postoji više podela straha, u zavisnosti od autora, a kao glavni izdvajaju se:
– Vitalni strah, koji dolazi iz sopstvenog tela usled somatske bolesti
– Realni strah koji nastaje zbog opasnosti koja preti iz spoljašnjeg sveta
– Strah savesti koji počiva u sopstvenoj psihi, može biti svestan ili nesvestan, a nastaje usled potiskivanja i odbijanja nagonskih težnji kojima se suprotstavljaju više psihičke funkcije i spoljašnja realnost
– Egzistencijalni strah
Anksioznost
Anksioznost se definiše kao „difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost“, strah koji nema spoljašnju, realnu opasnost. Kod anksioznosti više se radi o unutrašnjoj, neprepoznatoj opasnosti. Stoga neki autori anksioznost eksplicitno odvajaju od osećanja pravog straha, koji po definiciji ima realnu, spoljašnju opasnost. No, ukoliko pitate anksioznu osobu kako se oseća, ona će reći „uplašeno“, a ne anksiozno, budući da je to izraz više iz domena stručne terminologije. Osobe sa anksioznim poremećajima često imaju intenzivnu, preteranu i perzistentnu brigu povodom svakodnevnih situacija. Grupa poremećaja koja za glavni i zajednički simptom ima anksioznost, prema klasifikaciji mentalnih poremećaja predstavlja grupu anksioznih poremećaja, nekada nazivanih neurotskim poremećajima. Anksiozni poremećaji mogu da uključuju i ponavljane epizode iznenadnog osećanja intenzivnog, preplavljujućeg, užasavajućeg straha koji dostiže svoj pik u nekoliko minuta, i to su panični napadi. Takođe, anksioznost može da se odnosi na specifične stvari, objekte ili situacije i tada je reč o različitim vrstama fobija. U zavisnosti od izvora, fobije mogu biti od visine, vode, letenja, životinja, zatvorenih ili otvorenih prostora, vatre.
Ova osećanja anksioznosti i panike narušavaju sposobnost osobe u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, teško ih je kontrolisati, nesrazmerna su sa aktuelnom pretnjom i opasnošću, i mogu trajati duži vremenski period. Ove osobe često izbegavaju mesta i situacije u kojima se ovakva osećanja posebno javljaju i intenziviraju, kako bi sprečili njihov nastanak (gužve, trgove, bioskope, pozorišta, javni prevoz, letenje avionom, ili da ostanu sami kod kuće). Ovakvo ograničeno, restriktivno i redukovano funkcionisanje, značajno utiče na efikasnost i performanse osobe, umanjuje kvalitet života i vodi njegovom osiromašenju.
U grupi anksioznih poremećaja nalaze se generalizovani anksiozni poremećaj, panični poremećaj, agorafobija, specifična fobija, socijalni anksiozni poremećaj (socijalna fobija), separacioni anksiozni poremećaj, selektivni mutizam, anksiozni poremećaji izazvani upotrebom supstanci. Nekada je anksioznost rezultat somatskog poremećaja ili fizičke bolesti koja zahteva odvojeno lečenje.
Kako i zašto strah?
Anksiozni poremećaji karakterišu se različitim neuroendokrinim, neurotransmiterskim i neuroanatomskim poremećajima. Simtomi nastaju kao rezultat narušenog balansa u aktivnostima emocionalnih i kognitivnih centara u mozgu, prvenstveno u limbičkom sistemu i njegovim strukturama. Ovako narušen balans dovodi do kaskade procesa u centralnom nervnom sistemu koji rezultiraju brojnim fizičkim znacima i psihološkim simptomima kao što su: nervoza, napetost, nekontrolisana briga, doživljaj neposredne opasnosti, panika, ubrzan rad srca, ubrzano disanje koje može rezultirati vrtoglavicom, preznojavanje, osećaj hladnih dlanova, crvenilo u licu, suva usta, podrhtavanje tela, osećaj slabosti ili umora, mišićna napetost, smanjen libido, „leptiri u stomaku“, glavobolje, problemi sa pažnjom i koncentracijom, problemi sa spavanjem, gastrointestinalne i urogenitalne tegobe.
Anksioznost takođe može imati i svoju kognitivnu komponentu, odnosno okidač čitavog procesa je misao koja generiše strah a koja se odnosi na negativnu procenu i interpretaciju, bilo anticipirane, bilo aktuelne situacije. Emocionalno procesovanje u celini, podrazumeva evaluaciju, odnosno procenu situacije i ekspresiju koja podrazumeva čitav spektar bihejvioralnih manifestacija. Ova ponašanja u strahu razlikuju se od osobe do osobe i zavise od mnogo faktora.
Određeni faktori mogu da povećaju rizik od razvoja anksioznih poremećaja, kao što su trauma u detinjstvu ili odraslom dobu, stresogeni životni događaji, postojanje fizičke bolesti, faktori ličnosti, nasledni fakotri, zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci.
Lečenje – kada i kako?
Ukoliko anksioznost remeti čovekovo svakodnevno funkcionisanje na profesionalnom i/ili privatnom planu, ukoliko je strah i zabrinutost nemoguće kontrolisati – potrebno je lečenje. Anksiozni poremećaji efikasno se leče odgovarajućim terapijskim pristupom, koji procenjuje psihijatar na osnovu vrste, nivoa i intenziteta straha, i na osnovu same ličnosti koja ima neki od ovih poremećaja. Tretman podrazumeva psiho i/ili farmakoterapiju. Lečenjem se pored otklanjanja simptoma i unapređenja kvaliteta života, sprečava i razvoj posledica koje dugotrajna stanja straha mogu da izazovu. Dodatak tretmanu straha podrazumeva razumevanje straha, kao i funkcije koju on za datu osobu može da ima.
U nastojanju da razumemo…
„Strah je vrtoglavica slobode“, danski filozof Seren Kjerkegor na ovaj način je definisao emociju straha. Ovakvo tumačenje povezuje osećanje straha sa odgovornošću koje sloboda izbora i odlučivanja sa sobom nose. Odgovornost vodi preispitivanju i proceni sopstvenih kapaciteta i odgovorne osobe ne prihvataju odgovornost bez doživljaja straha. Svaki početak predstavlja izazov, promenu, novu priliku ali i neizvesnost. Čoveka kao hedonističko biće vuku sigurnost, izvesnost, mir, što može voditi inerciji i izbegavanju promena. U nastojanju da izbegne strah, čovek lako zapadne u lažnu sigurnost, ušuškan u sopstveni komformizam. Istovremenim postojanjem potrebe za promenom i potrebe za apsolutnom sigurnošću, stvara se sukob koji rezultira „vrtoglavicom slobode“. Međutim, kako ovaj filozof još smatra, u otvorenosti i mogućnosti samospoznaje čovek ima smisao postojanja. Sloboda se događa tek u odnosu prema samom sebi, u samoizboru svoje suštine i egzistencije. Današnja nesigurnost čoveka je uzrok, ali i posledica njegovog straha koji poprima sve jače patološke oblike. Istovremeno, preuzimanje rizika koje promena i novi početak sobom nose, predstavlja priliku za lični rast i razvoj.
