Smemo li da ponovimo onu čuvenu, kafansku da „potcenjujemo lokalna prirodna bogatstva i turistički potencijal Srbije“? To često izgovaramo, u želji da naglasimo da naša zemlja, od severnih ravnica do južnjačkih planina, nudi raznolike pejzaže, krajlolike o kojima jedva nešto znamo. Pa opet, kada sam skoro naišla na članak u kojem je The Guardian proglasio čuvenu voznu relaciju Beograd-Bar za jedno od najlepših putničkih iskustava u Evropi, bila sam iznenađena.
Uistinu, razlog tome je verovatno taj što zapravo nikada nisam bila u tom vozu. Zato sam pošla u istraživačku ekspediciju, za sada samo onu novinarsku, radoznalu, sa pitanjem – zašto je ova pruga toliko čuvena i posebna?
Neskromni počeci
Pruga Beograd-Bar bila je jedna od Titovih najponosnijih projekata. Pre nego što je otvorena 1976. godine, bile su potrebne dve decenije da se izgradi. Konačno, kroz pejzaže i jadranske planine izgrađeno je 254 tunela i 435 mostova. I dalje se smatra jednim od najvećih infrastrukturnih uspeha bivše Jugoslavije. Prva vožnja trajala je oko sedam sati, koliko je bilo potrebno da se pređe dužina puta od oko 500 kilometara, uz pristajanje u 50 gradova. Nakon što je deo pruge oštećen tokom ratova 1990-ih, ponovo je proradila, nakon obnove, 2016. godine.
Beograd, Bar – i još po nešto
Vožnja vozom od Beograda do Bara je autentična balkanska avantura koja kombinuje istoriju, kulturu i prirodne lepote.
Putovanje počinje iz užurbanog Beograda, a voz zatim prolazi kroz valovite predele Valjeva i Užica, regije poznate po vinogradima. Zlatiborske planine ubrzo postaju vidljive na horizontu, i dok voz prolazi pored njih, naziru se staze Nacionalnog parka Tara.
Kroz prozore voza smenjuju se prizori ruralnih pejzaža i monumentalnih spomenika Titove Jugoslavije. Pruga na kratko odlazi u Bosnu i Hercegovinu, pre nego nastavi vožnju kroz Crnu Goru.
I onda, pejzaži postaju sve dramatičniji. Crne planine, po kojima je zemlja i dobila ime, impresivno se uzdižu. Pogled na vijadukt Mala Rijeka impresivan je toliko da ga novinar The Guardiana poredi sa scenama iz magičnog sveta Harija Potera.
Podgorica, nekada Titograd, za mnoge je u senci sceničnih kadrova Skadarskog jezera i gradića na njegovoj crnogorskoj obali, Virpazara. Zbog svoje jedinstvene pozicije, grad je dobio nadimak Mala Venecija jer postaje „letnje ostrvo“ tokom prolećnih meseci, kada ga okruže vode obližnjih reka, na čijem se ušću nalazi.
Konačna stanica je Bar, ali putovanje nije završeno. Grad pod maslinama, sa ostacima starog grada i tvrđavom na brdu, nudi brojna iznenađenja. Kafići u starim zidinama poput Velje Vrata nude osveženje uz lokalno vino od nara. U blizini grada je i plaža Ratac, zaklonjena od gužve, koja nudi priliku za prepuštanje miru i tišini, okruženi ruševinama starih manastira.
Foto: Wikipedia
