Poseta Joan Miró-u na Palmi

Ovo je mogla da bude samo još jedna priča o umetnosti na Palma de Majorci. Ali nije. Odlučila sam da vam ispričam priču koja se desila davne 1956. godine, kada ni Brigita ni ja nismo bile rođene, ali smo se, gle čuda, našle baš tada na ostrvu, gde se Joan Miró preselio iz Barselone da se ogreje u tišini i ostrvskoj vegetaciji. Izabrao je mesto gde će nastati više od trećine njegovih radova.

Pilar Juncosa, Miróova supruga, rođena je na Palmi i znali su se još iz detinjstva kada je Joan dolazio kod rođaka na Palmu.

Ona je bila umetnikova muza, ali i organizator života. “Bez nje ne bih mogao ništa”, govorio je, “ja znam samo da slikam, a za sve drugo, vezano za život, potpuno sam nesposoban”.

Brigita i ja smo živele par meseci na Palmi, svaka sa svojim životnim projektom: ona da zavodljivo pronalazi senke i fotka ih kroz sofisticirane filtere svojih talenata, a ja da pišem o životu umetnika na ostrvu, družeći se sa lokalcima od kojih svakodnevno dobijam inspiraciju…

Tako je i Pilar čula za nas, iz komšiluka. Kao jako ljubazna i radoznala žena, volela je da se druži i razmenjuje priče sa strancima. Pozvala nas je da nam pokaže kuću gde su se tek uselili. Sedele smo u dvorištu s pogledom na more kroz guste drvorede koji mirišu na orijentalne parfeme. Pričala nam je o životu na Palmi, obavezama, svim njenim receptima i omiljenim mestima za kupovinu hrane. O prijateljima i porodici koja ih redovno obilazi. A najviše o njemu. Njegovo ime se spominjalo skoro u svakoj rečenici. 

Sve je podređeno njegovom radu. On je uredan, pedantan, perfekcionista, sa preciznim dnevnim rutinama. Ona je tu da ga podrži u tome. Kad mu dolaze prijatelji slikari, ponekad se našale pa mu sklone četkicu sa mesta gde je Joan ostavio. Ne postoji situacija u kojoj ne bi primetio da neki detalj u studiju ne stoji na svom mestu…

Došla je i siesta, deo dana kada se Joan odmara. Osluškivala sam i najmanji zvuk hoće li se pojaviti odnegde. Dopala joj se naša priča o vremenu koje posvećujemo samo umetnosti i nameri da na Palmi stvorimo što više. I onda se desilo ono što sam priželjkivala…Ustala je i rekla “Ajmo, samo tiho…”

U STUDIJU JOANA MIRÓ-A

Prošetale smo i obišle njegove prostore u kojima radi. Sert studio je napravljen od betona, a vrata su obojena u crveno, plavo i žuto. Oseća se uticaj Korbizjea i Modiljanija. Jaki mirisi terpentina, sveže boje…i neodoljiv osećaj da je umetnik upravo oprao četkice i čeka da se osuše. U studiju su visoki prozori iza kojih se vide palme koje se njišu na vetru. Tu su i male, intimne inspiracije u vidu japanskih limenih igrački, fotografija ili knjiga. 

Zvuk fotoaparata nežno prekida tišinu u prostoru umetnika.

Šetamo do drugog studija, koji se nalazi u vili iz 18. veka i koju je nazvao Son Boter. Na zidovima su skice od uglja, nacrti za velike formate. Tu su i skice za skulpture, inspiracije u vidu predmeta koje je skupljao i donosio u ovaj prostor.

Tišinu pokvari po neki uzdah i fijuk vetra koji obilazi visoke četinare u dvorištu.

U povratku, ona zagleda biljke i priča o planovima za večeru, a mi prepoznajemo njegove skulpture među čempresima, skoro kao da se kriju i ne žele da ih niko vidi.

Nismo videli Miró-a. Al smo videle fotografije njegovih prijatelja Picasa i Tapija koje su ispričale njihove priče o druženju sa Miró-om na Palmi.

Tekst Nataša Nikodijević Savin @myjourney.rs

Fotografije Brigita Ercegovic @brigita

Lokacija: Ovde