Od užurbanih ulica Tokija do tišine drevnih hramova Kjota, svaka poseta Japanu je putovanje kroz vreme i kulturu. Mnogi odlučuju da putuju tamo na proleće zbog cvetanja trešanja (sakura) koje pruža magičnu atmosferu ili na jesen, kada pejzaži postaju istinska remek dela. Vraćaju mu se zbog jedinstvenog utiska koji na njih ostavljaju Japanci – srdačni i neverovatno disciplinovani ljudi, zbog fenomenalne energije, kuhinje, izgleda, noćnog života, predivnih banja i zen iskustava… Ali, ono zbog čega mu se sigurno ne vraćaju jesu jedan (posebno za Zapadnjake čudan) običaj i mesto koje ne postoji ni na mapi.
NESTAJANJE LJUDI
Čuli ste za harakiri (ritualni čin samoubistva), mnogi od vas verovatno znaju šta je hikikomori – fenomen povlačenja mladih iz društva, gde provode godine zatvoreni u svojim sobama, a znate li šta je johatsu?
U Japanu je tema johatsua, što u bukvalnom prevodu znači „isparavanje“ ili misteriozni nestanak, tabu u svakodnevnim razgovorima, slično kao i tema samoubistva, ali to ne znači da ne postoji – procene govore da godišnje nestane oko 100 hiljada Japanaca. Termin johatsu skovan je još davne 1960. godine, kada se koristio u kontekstu ljudi koji su odlučili da pobegnu iz nesrećnih brakova, umesto da prolaze kroz formalne postupke razvoda. Devedesetih je počeo da se odnosi i na slučajeve nestanka koji su u vezi sa gubitkom posla ili nakupljenim dugovima, dok danas razlozi za to mogu biti razni, a opisala ih je u svojoj knjizi novinarka Léna Mauger.
– Mnogi koji ne mogu da se oslobode depresije, pobede zavisnost ili izbegnu sramotu seksualnih skandala, povlače se iz svojih zajednica. Odbacuju adrese, poslove i porodice kao neželjene kostime; ponekad menjaju imena ili čak lica. To je nešto o čemu se ne može baš govoriti, ali ljudi mogu nestati jer postoji još jedno društvo ispod japanskog društva, piše autorka.
GDE ODLAZE LJUDI KOJI SAMO NESTANU
Sania (Sanya) je oblast u Tokiju koja ne postoji u turističkim vodičima, a njeno ime je tabu i u svakodnevnim razgovorima – ukoliko pitate prolaznike u Tokiju kako da stignete do nje, niko vam neće reći put, a ako postavite pitanje da li ste već u Saniji, odgovor će gotovo sigurno biti negativan. Službeno ime ove oblasti uklonjeno je sa mapa, delimično u pokušaju da se poboljša imidž ovog područja, ali i zbog njene povezanosti sa siromaštvom, kriminalom i raznim opasnostima (ovo je oblast koju drže Jakuze). Uprkos tome, mnogi lokalni borci za socijalnu pravdu i aktivisti pokušavaju da podignu svest o životu u ovom delu grada, dok istovremeno nastoje da stvore mogućnosti za bolji život onima koji tu o(p)staju.
Stanovnici ove oblasti rade u malim, često nesigurnim industrijama – to mogu biti noćni barovi, mali restorani ili trgovine, sa nižom platom i teškim uslovima rada. Većina vreme provodi u uslovima socijalne isključenosti, gde je običaj da se posle 18 časova ni sa kim ni ne razgovara. Vrlo verovatno je da mnogi nestali traže način da ponovo počnu sa životom negde drugde.
Što se tiče mesta na kojima ljudi u Saniji provode vreme van posla, treba reći da su u pitanju skromni, neprikladni i nesigurni prostori – stare zgrade, napušteni industrijski objekti, skladišta ili čak improvizovana „staništa“ koja su daleko od normalnog standarda života – nemaju toplu vodu, prozore, krevete, privatnost.
ORGANIZOVANJE ODLASKA
Jedna od bizarnijih stvari u vezi sa ljudima koji nestaju jeste činjenica da postoje ljudi ili organizacije koje organizuju njihov nestanak. Pomagači budućim nestalima mogu biti pojedinci ili male grupe koji obezbeđuju nov identitet nestalog, promenu boravka, uklanjanje tragova života onog ko je odlučio da više ne živi sa dosadašnjim identitetom. Ovo sve je, naravno, ilegalno, jer takva pomoć podrazumeva kršenje zakona i izbegavanje zvaničnih procedura.
Ma koliko vam ovaj fenomen nestanka delovao kao scenario iz filma, zastrašujuće, bizarno, možda i uzbudljivo (kao ideja sa kojom je zanimljivo flertovati), ovo je tema koja može da se posmatra sa raznih aspekata – sociološkog, filozofskog, psihološkog. Da li je johatsu bekstvo ili prilika za novi početak? Kako je moguće da nekome pođe za rukom da kompletno izbriše svoj život, da ispari u svetu koji opsesivno beleži svaki naš pokret? Da li je isparavanje krajnje očajnički čin ili pak čin potpunog oslobađanja? Ovaj fenomen otvara mnoga ozbiljna pitanja, a neka od njih zasnivaju se na pritiscima savremenog društva, osećaju bezizlaznosti i potrebi za radikalnim novim počecima.
Fotografije: Instagram, Pexels