Povezano
Preporučeno
Kući
Gde je naš dom? Ne, zaista, kada bi vas neko na ulici pitao, gde je vaš dom, vaša kuća, šta biste odgovorili? Da li bi vam prvo na pamet pala vaša adresa na kojoj trenutno živite, ili ona na kojoj ste rođeni i odrasli. Da li bi to bio neki grad koji ste posetili, i u kom ste se osećali kao da mu pripadate. Da li bi vam pak na pamet pala neka osoba?
I gde je na kraju dom? Naučeni smo da ga posmatramo jednostavno – kao kuću ili stan, dvorište. Da ga tražimo u ljudima koji su nas prvi put nazvali našim imenom, ma ljudima koji su nam to ime dali, u stvarima koje nas okružuju i pričama koje znamo da čine naš život.
Da li je dom je tamo gde nas neko čeka, gde se osećamo zaštićeno, mesto na kom možemo biti potpuno svoji? Da li takvo mesto uopšte postoji? Da li se mi kao ljudi ikada osećamo, zaista, zaštićeno i potpuno slobodno? I čak, ako mislimo da je tako, da li je to realnost ili samo privid slobode i zaštite.
Šta se dešava kada ono što nazivamo domom počne da se urušava? Kada shvatimo da ni zidovi koje smo decenijama gradili nisu sigurni, da soba koja je nekada bila utočište sada deluje neprepoznatljivo? Tada se „dom“ pretvara u… Pa, ne znam, samo se pretvara u nešto što, kao neko ko se bavi pisanjem ne znam ni da opišem rečima…
DUG PUT KUĆI
Dug put kući – da li je to za mnoge samo priča o fizičkom povratku, ili vas sve asocira na nešto dublje. Da li bi odgovor dobili ako se vratimo u detinjstvo, u tu ulicu gde smo odrasli, u tu kuću koja je bila ujedno i naš dom i izvor svih naših sadašnjih nesigurnosti i stega.
Dug put kući – tkzv. unutrašnje putovanje – iscrpljujuće, bolno i retko kada pravolinijsko.
Na tom putu kući, suočavamo se sa svim onim što smo pokušali da izbegnemo. To su uspomene koje smo sakrili, istine koje nismo mogli da podnesemo, delovi nas samih koje smo odbacili jer nismo znali šta da radimo s njima. Ne znamo ni sada dok tražimo taj put kući. Kao da naše telo postaje ta kuća kojoj je potrebno pormeniti prozore, vrata, urediti dvorište, oprati podove. I, što više odbijamo da se vratimo toj, našoj, metaforički rečeno – kući, njeno stanje je sve gore i gore.
I onda se, kako starimo, neminovno pitamo – zbog čega taj put tako dugo traje? Zato što je teško gledati sopstveni bol, priznati greške, priznati da smo urušili sopstveni dom dok smo gradili – ma šta god da smo gradili. Jer, čini se, čitav život nešto, zbog nečega i za nekoga gradimo. A još je teže priznati da možda nikada nećemo ni pronaći taj dom za kojim čeznemo, koji duboko u sebi želimo da osetimo. I pitamo se, opet se pitamo, da nismo sve idealizovali? Da li taj dom koji zamišljamo, zaista postoji.
Shvatila sam, na svom putu kući, da dom nema adresu.
To nije mesto, niti osoba. Dom je ono što gradimo unutar sebe, često od ruševina za koje mislimo da više nemaju nikakvu vrednost. To je trenutak kada prestanemo da bežimo, kada odlučimo da ostanemo i suočimo se. Pustimo da boli.
Dug je put kući, jer se prvo moramo izgubiti. Potpuno. Moramo dozvoliti da nas svet razbije, da nas ljudi iznevere, da nas sopstvene odluke dovedu do tačke gde više ne znamo ni ko smo ni kuda idemo. Jer tek kada izgubimo sve spoljne definicije, možemo početi da gradimo sopstvenu.
Kuća je u svaki trenutak kada odlučimo da oprostimo sebi greške iz prošlosti. U svakom trenutku kada odaberemo da volimo sebe, čak i kada ne osećamo da smo vredni ljubavi. Kuća je u svakom trenutku kada izaberemo istinu, koliko god ona bila teška, umesto da bežimo u laži.
Na kraju puta – ili negde na njegovoj sredini – dolazi mir.
Dug je put kući jer hodamo prema sebi, prema onoj verziji nas koja je celovita, smirena i – napokon – kod kuće.
Dom je, na kraju, mesto gde prestajemo da se borimo.
Foto: BURO.