Lični stav: Mrzim glasovne poruke

Desilo mi se pre neko vreče da me je pozvala drugarica iz Ljubljane, ne čujemo se tako često, ne šaljemo poruke jedna drugoj svakodnevno, zbog čega uzročno posledično naši razgovori nekada traju i do preko pet sati.

Da, dobro ste pročitali. Pet sati. Šta sve može da se ispriča za pet sati? Pa, na početku to su klasične „šta ima novo“ teme, nakon toga prelazimo polako na to šta je ono što je staro, ali i dalje iz ovog ili onog razloga nije dobilo svoj epilog, da bi nam na samom kraju ostalo puko baljezganje u prazno.

Kako smo završile razgovor, pomislila sam, čoveče – ja sam sa njom „na vezi“ uspela da sredim stan, operem sudove, raširim veš, spremim večeru i večeram, a čak sam je vodila sa sobom u toalet. Bizarno ili ne, danas tako funkcionišu prijateljstva – bar moja long distance prijateljstva.

Kada sam napokon legla da spavam, prošlo mi je kroz glavu to kako, da se nismo čule, za tih pet sati slobodnog vremena ne bih uradila ništa pametno. U smislu, razgovor sa njom me je pokrenuo da učinim sve ono što me je danima pre toga čekalo. Obrok nisam spremila kod kuće ne pamtim, sudove generalno mrzim da perem te uvek čekaju poslednji momenat, a veš bih verovatno raširila odmah ali samo iz jednog razloga – da ne bih morala ponovo da ga perem kad se usmrdi u mašini.

To veče, uporedila sam odnos koji imam sa njom i odnos koji imam sa ostalim prijateljima koji žive u Srbiji. Iskreno, ne pamtim kad sam poslednji put sa ovima u Srbiji pričala telefonom jer je današnji stil komunikacije najpre – glasovna poruka.

Dakle, komunikacija u vidu duže pisane reči je prevaziđena, pozivi su nepotrebni jer ćemo kad tad sesti i ispričati se, a glasovna je onako – kul. Pošalješ je za sekund, u tonu glasa se čuju sve emocije, a možeš i da je ubrzaš kako bi potrošio što manje vremena na slušanje svog prijatelja. Telefonski razgovori su pasee iz još jednog razloga. A to je – previše stvari krijemo čak i od onih koji žele najbolje za nas, a možda je upravo to i razlog zbog kojih krijemo stvari.

GLASOVNE PORUKE KAO SREDSTVO MANIPULACIJE

Primetila sam da moji bliski prijatelji i ja često lažemo jedni druge. Lažemo da smo dobro, lažemo da nas nešto nije povredilo, lažemo da nam je sinoćni provod bio „baš do jaja“. I svi znamo da se međusobno lažemo. Kad ti neko ne veruje, kaže – pozovi me da ti čujem glas. I tako smo valjda počeli da manipulišemo glasovnim porukama. Jer, mnogo je lakše fejkovati sreću u minut, dva, nego u pet sati.

Kako je moja pomenuta prijateljica iz Ljubljane u drugoj državi jel te, uvek sam osećala moralnu obavezu da joj posvetim više pažnje zbog čega sam i pristajala na duge telefonske razgovore. Svaki put kad bih se vratila telefonskim razgovorima shvatila bih koliko su lekoviti. U početku razgovora krenula bih onako pozitivno – kao u recimo glasovnoj poruci, ali, kako bi vreme odmicalo moja istina isplivala bi na površinu. Otkrila bih šta me muči, ko me nervira, šta me boli, u koga sam slepo zaljubljena, za koje letovanje nemam para i kako sam tužna jer ne mogu ni kaktus da održim u životu, a ne volju za životom. Ona bi isto olakšala dušu. Onda bismo obe došle do saznanja da ni jednoj ni drugoj nije najsjajnije u životu, što bi, barem na kratko uticalo na negativno uverenje da je život teško sranje.

Mislim, nije lek to da čuješ da nekome ide loše, lek je u tome što osvestiš da svako ima svoju muku, onaj čuveni „krst“, neke bitke koje ti bilješ bilje i osoba koju voliš, te bitke je isto lome kao tebe i odjednom, nisi sam u svim tim životnim sranjima.

I evo, sedim i aktivno mrzim glasovne poruke. Za mene, one su najgore sredstvo manipulacije. U smislu, ok, čuo si nečiji glas, sve je kul, sve je top. Čak i ako osoba odluči da bude iskrena i raspadne se, gleda u sekunde koje otkucavaju dok se snima i razmišlja – brate, daj da skratim neće sve stati u jednu glasovnu. Sada će se javiti oni neki i reći kako im prijatelji šalju niz glasovnih kada je nešto. Hm, ok, ne lažite da je to istina jer vam šalju onda kada dođu do faze pucanja. A poenta života je da ne dođemo do faze pucanja. Poenta je da se redovno praznimo i da nas neko aktivno sluša, a ne da ubrzava lepe, tužne, besne, slatke životne trenutke koje se neumorno trudimo da podelimo.

NEKADA SMO ŽALILI ZA PISMIMA, SAD ŽALIMO ZA TELEFONSKIM RAZGOVORIMA

Sećam se kako je moja majka kukala jer niko više ne šalje pisma. Iskreno, nekada to čujem i od svojih prijatelja, mada mislim da to kažu čisto da bi bili kul zbog toga što su nostalgični. Jesam hejter, ali realno, kako možeš žaliti za nečim što nikada nisi imao.

Sve u svemu, poenta je danas da se sve više i više gubimo. Pa mislim, ja sam došla u situaciju da žalim za telefonskim pozivima. Pitamo se zbog čega su odnosi danas hladni – pa, zato što lažemo. Kako možeš graditi iskrenu konekciju ako u lažima ideš toliko daleko da lažeš i sam sebe da te, recimo, nešto nije povredilo koliko jeste.

Realno, rešenje je jednostavno vrlo jednostavno. Suoči se sa prijateljem i sa tim fucking telefonskim pozivom – ta osoba želi samo najbolje za tebe.

P.s. Vi što ne volite da pričate telefonom, niste kul, samo ste kukavice.

Foto: Pinterest