Povezano
Postoje dani kad vam se vaš odraz u ogledalu dopada, a postoje dani kad biste ga najradije i razbili, najpre svoj odraz, pa onda i samo ogledalo. Postoje dani kad volite da nosite kosu na ravno, i dani kad volite svoje kovrdže. Svi ti silni polariteti postoje samo da bismo kroz to iskustvo integracije zavoleli i svoj lik i svoj odraz, i svoje svetlo i svoju senku.
Kosmos želi da sa istom radošću i jednakim zadovoljstvom češljate i svoje ravne pramenove i svoje kovrdže pred spavanje, dok ih obasjava svetlost punog Meseca, punog Meseca u Vodoliji, koja je svoje pramenove u svom glifu raščešljala u paralelne spirale dualnosti.
Kao da je čitava čovekova zla kob sadržana u tom nepomirenom kodu, toj upletenoj dvostrukoj DNK uvojnici, gde su u bezbroj besomučnih čvorova isprepletani, zamršeni i učvoreni kodovi koje dobismo od majke i oca.
I svaki put kada astrološki simbol majke – Mesec, dođe u najudaljeniju poziciju (tzv. opoziciju) od samog Sunca koji simbolizuje oca, dešava se ono što sa Zemlje vidimo kao pun Mesec. A tada te drastične razlike u podsvesnim htenjima, željama i volji, koje potiču od nepomirljivih razlika u očekivanjima oca i majke, se još jače sukobljavaju u nama, sudaraju u samom našem jezgru, stvarajući neverovatni nuklearni naboj i duboki otpor. Nepomirljivost. Rasparčanost.
Kao da svaki mesec imamo to jedno podsećanje da te nepomirljive razlike treba baš tada da izmirimo u sebi. Da pomirimo kevu i ćaleta, i konačno dovedemo u red i sopstvene mommy and daddy issues. Pa da, kad nas sada, kao odrasle, pitaju koga više voliš – mamu ili tatu, odjednom znamo i osećamo da ih volimo najviše tako objedinjenje i podjednako utkane u sebi, jednako.
The day the child realizes that all adults are imperfect, he becomes an adolescent, the day he forgives them, he becomes an adult.
Sam Mesec predstavlja uvek ono (u) nama nešto blisko, slično, poznato (rekli bi Englezi familiar), dok onda kad se desi taj pun Mesec u Vodoliji, on otišavši u znak Urana, planete koja predstavlja sve ono što nam je daleko, nepoznato, neizvesno, čudno i strano, kao da se povampiri, odmetne od porodice, obuče neko drugo ruho, i postane ta “crna, roza ili psihodelična rainbow ovca” svoje porodice.
I umesto na sećanje na svoje nežno detinjstvo u toplom porodičnom domu, ovaj Mesec u svoju budućnost nosi radije sećanje na svoju pobunu, svoje odmetanje od porodice i svega što oseća da mu je samim rođenjem kao izvesnost nametnuto, te pre bira bira uzbudljivu neizvesnost, nego nametnutu ponovljivu izvesnost.
On je radije izbeglica svoga roda i ovozemaljskog porekla, nego izbeglica koda svoje kosmične porodice i vangalaksijskog porekla kojeg čak i da se ne seća, oseća. Kao da je cela njegova “prava” porodica tako nasumično kao “biseri rasuta po celom svetu”, a da je on tu, da ih ponekad samo “sretne u letu” i prepozna, i bar na tren oseti to nedostižno osećanje pripadanja i doma.
Seća se on još, dok je i prvi put inatno i buntovno bežao od kuće, da neizvesnost u koju je bežao je bila bliža, toplija, pitomija od samog doma u kojem se goluždrav onomad “kao ružno pače” izlegao. Jer je neizvesnost značila samo čudo. Serendipity. Kosmičko razrešenje. Nebesko poravnanje.
Kako on, koji najviše ceni kosmička poravnanja i koji je najviše od svih, razrogačenih očiju, sa čuđenjem, oduševljenjem i divjenjem u očima, zagledan u noćno zvezdano nebo, isti taj koji kao da nema sa kime da se “poravna”, te ostaje sa strane, neuklopljen sa svojom sredinom.
On je taj koji sa nebom “divani”, zna da je svako nebesko poravnanje prilika da ostvarite jedan sveti klik razumevanja u sebi (baš kao i ovo sad poravnanje Siriusa, Zemlje i tri zvezde Orionovog pojasa znano kao „lavlja kapija“), koje prati večna i uvek istinita poruka kosmosa, koja osim same geometrije planeta i zvezda, zavisi i od perspektive iz koje ga posmatrate, ali i od vašeg prečnika svesti.
Zvezde i večne istine koje za nas one nose, postaju za nas važne tek onda kad se baš u te zvezde zagledamo, i kad nam one onako “namignu”, čisto da shvatimo važnost takvih susreta. Svaka poruka neba, kao kolačić sudbine, važi jedinstveno za Vas baš onog momenta kad kolačić zagrizete i na poruku naletetite.
Tako se i natalni Mesec u Vodoliji vodi zvezdanim putokazima, iako zna da veliki broj zvezda koje nam šalju svoje mitološke, arhetipske i podsvesne poruke više i ne postoje, dok njihov zrak svetlosti doputuje do štapića naše mrežnjače, već su se raspršile poput supernove.
Takođe, zna da baš kao što njihovo trenutno nepostojanje ne umanjuje njihovu poruku i simboliku, zna da ni našim ovozemaljskim nestajanjem, naš sjaj, ni poruka ne gube na vrednosti i smislu. Mesec u Vodoliji zna da kosmičke poruke čita u svemu što ga okružuje, a ne samo u zvezdama, jer zna da je sve međusobno povezano, spregnuto, i satkano od zvezdane prašine lepo ušivene nitima svesti koja nas sveprožima sa Poljem. As above, so below.
Zato on može da čita horoskop i iz vatre, i iz mora, grumena zemlje i oblaka dnevnog neba. Zato on čita horokop za bilo koji znak, jer veruje u zakon nasumičnosti i da je ona poruka na koju najslučajnije naleti, najsmislenije namenjena baš za njega. Jer whats for you will not pass you by.
Zato što zna da kosmos aktivno komunicira sa nama kroz sva sredstva, i da je najtačnija poruka za nas ona najbliža poruka koju vidimo u trenu kada svesno postavimo pitanje nebu (koje se zapravo nalazi u nama), zato on otvara nasumično najbližu knjigu i čita prvu random rečenicu koja mu pada pod oko, znajući da se sjaj najudaljenije zvezde ogleda u najbližim porukama koje se ukazuju kroz reči slučajnog prolaznika, jer su zvezde u nama, i samo im naša svest na volšeban način daje kontekst i smisao.
KAKAV JE NATALNI MESEC U VODOLIJI?
Isto tako, ovaj natalni Mesec u Vodoliji duboko veruje u sebi, za sebe, da je i sam kosmičko, neponovljivo, jedinstveno, unikatno čudo, koje ne samo da ne mora i ne treba da se češlja kao ostali, nego sme da svoje neuklopljenosti, neukrotivosti, neposlušnosti i nepokornosti da ne šiša mesečno kao šiške na ravno, samo da bi se lepo uklopio u vrsti.
On voli da štrči, buja i da svoje čuperke gaji na divlje u svom svetu, kao Skituljko iz Cipelića svoju baštu. To je taj istovremeno ležeran i užurban, strpljiv i nestrpljiv, nonšalantan, nehatan i nemaran, naizgled pitom, a istinski divlji i odmetnut duh, koji nosi natalni Mesec u Vodoliji. Čudak. Badass. James Dean, for sure. Rebel without cause.
A zapravo odmetnik sa razlogom, čiji je jedini razlog postojanja, da taj razlog odmetništva u sebi i razume i najpre sebi objasni. Čak je pomalo i ponosan na svoju čudnovatost, da ne kažemo čudnost!
Potpuno je nepodmitljiv, da bi odustao od svoje jedinstvenosti zarad nekog tamo pseudoprihvatanja, uklapanja u masu, u sistem, u društvo, ili vreme u kojem živi. I upravo on prkosi tom vremenu, zato što mu on diktira šta je aktuelno, šta je „in”, šta je trend. On postavlja sopstvene trendove, koje kao da donosi iz budućnosti, čak i onda kad ih pronalazi, reanimira i ponovo vraća iz prošlosti, jer on sve što radi, radi na poseban način i sve što iznese u njegovoj interpretaciji, od ideje do mišljenja, do odevne kombinacije, na njemu izgleda sasvim novo, nikad viđeno, neponovljivo.
On, (Mesec u Vodoliji) zna da je život neponovljiv, neizvesan, nepredvidljiv i da je suludo ulagati ogromnu energiju da bi se stvorio kakav plan, red, kakva predvidljiva šema, strategija i struktura koja bi se zacrtano sledila. Jer on je tu, da unese haos u red.
On je tu da svima razbije kod i sruši algoritam. On shvata da je promena jedina izvesnost i otvoren je da se prepusti toj promeni, ne bi li video u šta će njega izoblikovati, koje skriveno lice njegovog identiteta će izroniti, hoće li posle celog procesa postati još čudniji, još luđi!?
On zna da su ludost i genijalnost braća. I uvek ima dovoljno smelosti da ide po rubu tuđe trpeljivosti, uporno kršeći nepisana i pisana pravila, konvencije, bontonove, i prekidajući prigodne, isprazne i „radi reda“ razgovore. On zna da nema nikakvog reda u bilo čemu što se radi „radi reda“.
On se umiva u svom prkosu, on se parfemiše u inatu. On želi da izazove ljude da boje izvan linija. Da se ne ograničavaju pravilima, sistemom, nametnutim šablonima. Nego ih poziva da stvaraju sopstvenu slobodu kroz prekoračivanje granica i beskrajne igre bez granica. Jer za njega je SLOBODA jedini ultimatum života. Glavni i vrhovni aksiom.
Ali možda taj princip slobode baš on i najviše ceni i zna koliko vredi, jer je on za nju platio najvišu cenu. Za tu slobodu i nezavisnost, ali i stečenu samostalnost, dao je sve što je imao.
Zato se on ježi svakog oblika očekivanja, uslovljenosti i vezanosti. Upravo njegovi najbliži su skloni da kreiraju ta očekivanja, pa uporno roptaju o njegovoj nedostupnosti, ili o tome da troši više energije i vremena na onog tuđina I stranca, koji mu je ko zna ko, al’ koji mu je rasplamsao dušu i podsetio ga na mikrosekund kakav je to osećaj živeti potpuno! Biti živ svakom ćelijom! Svakim ćelijskim jedrom! Svakоm DNK!
I on je spreman da se za par takvih dubokih trenutaka potpunog prepuštanja životu, ma, lakomog proždiranja života čitavim čeljustima i isisavanja njegove esencije do poslednje kapi, odrekne godina trvenja, preživljavanja i prežvakavanja poluživota, polusna, u poluobamrlosti i iluziji u kakvoj vidi život savremenog čoveka, koji kao da trune i propada dok gricka život na sitno, uplašen od velikih zalogaja. On sluša najvećeg pesnika koji je ikad postojao, Miku Antića kad kaže da potroši život kao veliku novčanicu.
Zato što zna da je život za njega uprličio žurku, i dok se sprema za nju, on kroz zube pevuši ovog punog Meseca: Its my party, I die if want to, cry if I want to. On zna da oseti taj wind of change koji mu duva u lice i zove u promenu i on spontano, instiktivno kao anđeo širi svoje ruke, kao neka zakržjala krila i dozvoljava da ga vetar ponese u Nebo, jednako se prepuštajući i povetarcu kao i uraganu Il tajfunu, dok ponavlja uzbuđeno, pomalo ludački u sebi “za let si dušo stvorena” (dok ovo pišem kao simbolična slika se dešava na zidu, bubamara koja se vertikalno penje uz zid, pada na pod kao da je zaboravila da ima krila, što bi rekla Leontina, i pad se broji kao let).
ŽENSKO ODABRANO DRUŠTVO ASTEROIDA
Iako ovaj pun Mesec u Vodoliji koji se dešava na 17* osim opozicije sa Suncem u Lavu, ne pravi aspekte sa tradicionalnim planetama, on se zapravo nalazi u jednom odabranom ženskom društvu asteroida, dok velika konfiguracija “envelope” iliti konfiguracija “otvorenog pisma” stoji na nebu i donosi grandioznu poruku, baš za vreme ovog punog Meseca, tokom otvorene „lavlje kapije“.
Ona glasi: „Budućnost počinje kad budeš spreman za promenu, do tada iznova živiš i u krug jednu istu prošlost, a promena je jedina koja se dešava u sad i u nju ne možeš uskočiti sutra. Budućnost zahteva novog tebe, koji se krije u tvojim pukotinama, koje su nastale kada si prihvatio zemljotrese života“.
Takođe, baš sad na taj numerički portal 8. 8. treba osvestiti da nismo mi neka polovina koja traži drugu polovinu da bi zajedno postali nula. Nego da smo mi čitav svet, čitav ispunjeni krug, koji traži drugi ispunjeni krug da postanu zajedno simbol večnosti, polegnuta osmica. Baš kao što se kroz ples od četiri faze i četiri doba (zlatno, srebrno, bronzano i gvozdeno doba) razvija naša svest kroz kosmički flert i ples Sirijusa i Sunca.
Pitanje koje se postavlja ovim punim Mesecom, jeste ko je plemenitiji i bolji vladar Zodijaka (u prevodu životnjskog), u susretu Čoveka (Vodolije) i Lava, i ko tu nad kime vlada?
Da li se čovek da kao životinja pokoriti kralju životnjskog carstva, Lavu, koji robuje svojim instinktima, ili je Čovek taj odmetnuti samoprozvani car životnjskog carstva, koji ipak roduje svome umu?
Pitaju se oni – ko više zaslužuje da vlada Zodjačkim krugom? Možda je u društvu pravih kraljeva lavovskih, čovek samo dvorska luda, Joker, koji svojim luckastim ponašanjem nepoštovanja prirodnih zakona, samo zabavlja kralja džungle, koji će ga svakako pojesti onda kad se predstava i pokušaj da se priroda ukroti, završi.
Ista zavada i dilema, da li se odati umu ili instinktu, zavladala je celim Nebom i Podzemljem. Sa jedne strane Mesec (Luna) u nebeskom znaku Urana, pravi konjukciju sa Pallas Atinom (15) koja je diplomatski zagovara da mora da ima spremljenu taktiku, ako želi da se prepusti budućnosti, baš kao što mora da ima taktiku i mudri plan ako želi da se prepusti muškarcu, i da samo ako se pouzda u svoj um, može biti jednaka sa muškarcem, jer je jednakost za nju ključ svakog poštovanja i iskenog odnosa, ne znajući da joj on tada u budućnosti sa svim naučnim dostignućima, možda neće ni biti potreban.
Pallas je zagovarala Lunu, da čak bolji provod od provoda sa muškarcem može naći u knjigama i veštačkoj inteligenciji, koji njen um mogu zagolicati i zadiviti više nego bilo kakva ljubav od krvi i mesa.
Dok ju je to zagovaranje bunilo, Luna je kao omađijana pod uticajem trostrukih kvadrata sa asteroidima Lilit (15), Vesta (15) i Juno (18) iz Škorpije, kao trnova ružica ka vretenu, zalutala i odmetnula se ka podzemnom hramu, kojem su je vodili vlažni zidovi mračnih hodnika podsvesti u sazvežđu Škorpiona, kojima su odjekivale ljubavne kletve njenih pretkina, gde kad se dovoljno približila je čula tajne ženske razgovore Lilit, Veste i Juno.
TAJNI ŽENSKI RAZGOVOR ASTEROIDA LILIT, VESTE I JUNO
Na sredini sobe, sedela je Vesta, kao čuvarka ognjišta, koje je ovde u Škorpiji sijalo crnim plamenom, vatre koja ne osvetljava, nego pročišćava, Vesta je znala tajne smrti i ponovnog rađanja, i uveravala ih je da je jedino zbog ljubavi vredno umreti, jer je ljubav jača i od smrti, i da se kada nekog toliko volimo vrata između svetova otvaraju, kako bismo svoju izgubljenu ljubav mogli uvek ponovo da nađemo.
Ali problem Veste bio je što je čuvajući ono što je za nju sveto, ma najsvetije,što je za nju bila upravo porodica, ona izgubila sebe. Ona kao da je nadalje, udaljena od bliskosti sa svojom ženskom prirodom, sebe i druge u ovoj žustroj debati, velikog ženskog saveta, samo ubeđivala da je ljubav obaveza, žrtva i dužnost. Zatim je Luna saslušala i Juno iz Škorpije, koja je dok je pričala nervozno nameštala prstenje koje nije mogla skinuti, a koje su predstvaljali simbole svih neraskidivih veza.
Ona je držala veoma ubedjiv govor pun strasti i posesivnosti prema muškarcima, ali ona je od nepodnošljivog straha od izdaje, kao da je bila spremna da i sama izda, ako će to uraditi prva, samo da preduhitri neminovnost izdaje u ljubavi u koju je duboko verovala. Izgledala je umorna od sosptvene ljubomore.
U senci stubova, osmehivala se Lilit, divlja, slobodna, opasna. Njene oči bile su crne zvezde u kojima su se topile sve zabrane. Ona je bila sila koja odbacuje okove, koja bira sebe pre svih zamaljskih zakona. U Škorpiji, njena strast bila je sirova, a njena moć, opasna za svakog ko pokuša da je ukroti.
Iako je čula sva upozorenja o toj čulnoj ljubavi od Pallas Atene, koja joj je govorila da mora biti oprezna i mudra, proračunata u ljubavi, Luna se pridružila i priklonila ovoj odabranoj ženskoj družini prvosveštenica iz Škorpije, koje su je kao u svetoj inicijaciji navele da kuša jabuke sa drveta znanja, znajući da se neke istine i tajne se ne mogu samo reći, nego se moraju iskusiti i razumeti dodirima, strasnim poljupcima, i nežnim ugrizima za samo mesnato srce.
Potpuno zavedena mističnim plesom Lilit, Luna je nastavila da pleše i nadalje zavodi sve u noći punog Meseca u Vodoliji, dok su se u pozadini hodnika čuli neki stihovi “otkači, sa mnom do ludila, odavno nisam tako ljubila“.
Vođena sopstvenim instinktom i zovom za slobodom, bila je otvorena za sve nepristojne ponude, koje su je iznutra golicale, dok nije ni slutila, da će je cela ta žurka bespovratno odvesti baš do ljubavnog ludila i novog emotivnog haosa, onog koji nije više samo bezazlena, blesava šašava luckastost.
Je l se sećate ovoga?
Luda sam bez tebe, kao mesečar živim
Luda sam u tom svetu silueta gde nikome, nikome ne trebam
Kuda sad da krenem i s kim da se smirim
Luda sam u tom svetu silueta što svaka me podseća na tebe, na tebe, na tebe me podseća…
Fotografije: pexels.com