Povezano
Prema mišljenju mnogih stručnjaka, sve veće prisustvo veštačke inteligencije u oblasti stvaranja slika i „estetika“ menja, više ili manje indirektno i u različitom stepenu, način na koji mnogi ljudi doživljavaju određena vizuelna rešenja, posebno ona koja se vide na internetu.
Teorija u suštini tvrdi da se grafike koje su previše čiste, precizne i uredne sve češće automatski povezuju sa sadržajem kreiranim pomoću veštačke inteligencije.
Stoga nije iznenađujuće što se u oblasti vizuelnog dizajna ponovo vraćaju stilovi i pristupi koji namerno igraju na nesavršenost. Na primer, tzv. chicken scratch tipografija, koja se sve češće koristi u mnogim uspešnim vizuelnim projektima, ide upravo u tom pravcu: slova su nepravilna i izgledaju kao da su nabrzinu skicirana, a možda je upravo ta prividna autentičnost razlog što je toliko cenjena, piše nss magazine.
Proizvod sa previše rigoroznim vizuelnim identitetom sada, u nekim slučajevima, rizikuje da deluje previše „veštački“, dok namerno približan, nesavršen izgled i estetika čine sve verodostojnijim i „humanijim“, posebno u očima manje iskusne publike.
Anti-AI estetika kao slavljenje nesavršenosti
Sve veća dostupnost alata za automatsko generisanje slika i video zapisa učinila je da veliki deo vizuelnog sadržaja i „estetika“ na internetu – i šire – postane potencijalno sumnjivo.
Nedavno su, na primer, pojavile nove zabrinutosti u vezi sa specifičnom upotrebom AI softvera, koji se više ne koristi samo za kreiranje deepfake materijala, već i za retuširanje autentičnog sadržaja, čineći da deluje lažno.
Mnogi dizajneri sada biraju da se fokusiraju na namerno „neuredna“ i ručno rađena vizuelna rešenja. To je slučaj tzv. „anti-dizajna“, koji koristi nered, konfuziju i nesklad kako bi stvorio snažan estetski utisak.
Termin nije nov. Anti-dizajn se prvi put koristio za označavanje evropskog arhitektonskog pokreta 1960-ih i 1970-ih, koji su predstavljali britanski Archigram i italijanski Archizoom i Superstudio. Oni su se protivili racionalizmu i veličanju dizajna iznad društvene i kulturne funkcije, promovišući umesto toga proučavanje individualnih potreba. Mnogi njihovi projekti nisu bili komercijalno izvodljivi, ali su uticali na nove generacije arhitekata.
Preklapajući elementi, neuravnoteženi razmaci i naizgled neharmonične palete neki su od tipičnih pristupa ovog pokreta: rezultat su identiteti koji nisu linearni niti „optimizovani“, a opet su vizuelno privlačni.
Suočeni sa sve većim prisustvom „sintetičkih“ slika, nesavršena estetika tako postaje način da se komunicira originalnost – barem u određenim oblastima, poput brendiranja ili, šire gledano, vizuelnog dizajna.
Ova promena perspektive utiče i na odeću i vizuelne stilove povezane sa modom: određeni elementi tipični za 2000-te možda će ponovo dobiti kultni status upravo zato što je njihova namerno haotična i ponekad razigrana estetika smatrana, pre svega, autentičnom.
Anti-dizajn se polako uvlači u brendiranje u obliku neurednih, eksperimentalnih, pa čak i namerno „ružnih“ estetika. Brendiranje za album Brat umetnice Charli XCX često se navodi kao značajan primer, ali ovaj trend nije samo pitanje upotrebe ružičasto-zelene nijanse ili najjeftinijeg fonta koji možete pronaći.
To je opšti odgovor na percipiranu uniformnost i perfekciju koja se često viđa u mainstream brendiranju, i potraga za nečim sirovijim i autentičnijim.
Hoće li anti-dizajn opstati? Na kraju, revolucije često postaju deo mejnstrima, pa ako brendovi kao što su Diesel i Balenciaga postaju nešto sa čim se povezuje ova estetika, ubrzo ona možda više neće delovati radikalno i oštro.
Za nekoliko godina, neuredan, sirov pristup koji danas deluje autentično mogao bi postati toliki kliše da izgubi svoj šarm i moraće biti zamenjen nečim radikalnijim – možda povratkom ka poliranim, savršenim vizualima.