Setila sam se jutros nečega.
Leto 2017. godine. Topli dugački dani i sveža jutra. Tetka voli da ranom zorom oko 5, kad se obično budi, ode na moj travnati teren u blizini njenog stana i kosi travu. Tera gore dole onu kosilicu, onda grabulja, čupa korov i sadi cveće kako i gde hoće. Ljutim se ponekad, naročito jer nam se omiljene vrste cveća ne poklapaju. Ljutim se jer sadi šarene žbunove a ja volim jednobojne. Ljutim se jer ništa od toga ne mora da radi, ali želi. Ljutim se zbog još milion glupih sitnica. A što ti da radiš, samo kratko kaže i produži po onoj travi. Podmetanje leđa za druge njena je specijalnost.
Mobilni uvek ima kod sebe i uredno se javlja kad je zovem. Uglavnom uvek. A kad vidi propušten poziv zove me odmah da se javi. Tog jutra bezuspešno pokušavam da je dobijem. Oko 20 poziva u roku od sat vremena. Telefonski manijak u meni se budi. Možda je na pijaci. Možda je u pošti. Možda je srela neku bivšu koleginicu pa zaglavila s njom. Dešava se retko ali se dešava.
Možda šiša travu. Sto posto šiša travu. Polako počinje da me obliva hladan znoj jer već počinjem da zamišljam tragični scenario. Ima 70 godina i trebalo je odavno da joj oduzmem ključ od kapije. Trebalo bi da sa svojim komšinicama ujutru sedi i ispija duge kafe, žali se na vrućinu, raspravlja o ceni paprika i o najnovijim dešavanjima na estradi i okolini. Trebalo je da mi prethodnog dana pokosimo travu. Sto hladnih znojeva me još obliva dok sedam u kola i odlazim da vidim šta se dešava. Vozim i razmišljam kako mi nikad do tada nije palo na pamet da bi nešto slično moglo da joj se desi. Ikada. Ona živi život jednog povučenog superheroja za sve ljude iz njenog okruženja. Prijatelje i rodbinu, a naročito za mene i moju porodicu. Svi mi smo joj zamena za muža koga odavno nema i decu koju nikad nije imala. Suviše je živa i prisutna u svakom mom danu ma gde da sam. Ali je u ozbiljnim godinama. Uplašim se toliko da tokom te kratke vožnje mrmljam sama sa sobom- ne sad, samo ne danas, samo ne nikad i samo da stignem na vreme. Zamišljam kako beživotno leži u travi i zamišljam užasnuto svoj dalji život bez nje. Ona jednostavno ne može i ne sme da ode nigde odavde. Otvaram kapiju i u nekoliko koraka prelazim prednji deo dvorišta do dela iza kuće. Kroz grane lešnika, breskvi i jabuka vidim na samom kraju dvorišta sitnu povijenu figuru žene kako gura kosilicu. Oko vrata joj je u kamiondžijskom maniru obešen peškir. Olakšanje. Ostajem ukopana iza grana dok skroz ne obrišem oči.
Na moje pitanje zašto se ne javlja na telefon kaže: „ostao mi je u džepu jakne a i šta me koj krivak zivkate svaki čas po ceo dan“.
I ja sam tetka dvema devojčicama. Nedavno smo zajedno pravile keks.
LEŠNIK KEKS