Tri lagana recepta čiji je ključni sastojak – ljubav

Da je neko vašoj ili mojoj mami u ono njihovo vreme rekao da će jednog dana neko biti u situaciji da se obraća ženama i objašnjava im da je skroz ok da u repertoar svojih veština uvrste i kuvanje, verovatno bi mu rekle da baš nije sasvim čist. Ali, eto, vremena su se promenila. Zato sad pokušavam da se setim žena u mom životu koje su bile prilično cool, uspevale da imaju i muža, decu, karijere i zavidne kulinarske sposobnosti, ne bih li vam prenela da se ne bojite kuhinje kao mesta gde karijere i libido umiru. Jer, sticajem okolnosti, nisam naučila da kuvam od tih meni dragih žena, ali sam naučila da jedem, što je podjednako važan deo procesa odrastanja u dobru kuvaricu.

U tinejdžersko doba, jedna od meni najzanimljivijih osoba bila je mamina prijateljica Melina koja je živela u Rovinju. Imala je četrdesetak godina i bila direktor jedne velike engleske turističke agencije. U vreme swinging Londona udata za čuvenog engleskog glumca, u Rovinj se povukla posle neuspelog braka i, tek sam kasnije shvatila, prilično uzbudljivog života na raznim krajevima sveta.

U kući smo se smenjivali Melinini prijatelji i njihova deca (pa i ja), njeni bivši muževi i njihove devojke ili žene, njen lovački pas i tanka, graciozna crno-bela mačka, čineći jedan šarmantni mélange karaktera i raspoloženja. Modni kolekcionar, Melina je imala najluđi walk-in orman u kome je svaka od nas devojčica mogla da provede sate. Haljine, bunde, ogrlice, cipele, stajao je tu čak i preparirani medved. Kod nje, sakrivši se baš u tom garderoberu, pročitala sam svoj prvi engleski Vogue i prvi put videla policu sa postrojenim redovima Manolo Blahnik sandala.

Melina je svako jutro, disciplinovano, u osam sati već bila u svojoj kućnoj kancelariji, obučena u svoju uniformu, haljinu od šuškave grež-svile, uvek istog kroja ali različitih dezena. Uvek je izgledala kao da će tog trenutka krenuti na sastanak u neki od obližnjih hotela iako je najčešće ostajala za svojim radnim stolom. Najčešće bi radila do ručka, onda bi se presvukla u bikini, smutila sebi narandžasti koktel od džina i “nečeg gorkog” i tako polugola i bosih nogu, tapkajući po kuhinji, za pola sata bi napravila najukusniji mogući obrok. Ja bih, naravno, provirivala iza ramena, sve uporno tvrdeći da mene kuvanje ne zanima. Tako sam godinama kasnije, po sećanju, napravila karbonaru i panna cottu, čije recepte ćete danas ovde naći. Carbonara je italijanski klasik koji zahteva vrhunske sastojke upravo zato sto je jednostavan za pripremanje i ima samo jednu malu zvrčkicu koju morate da savladate da biste ga stavili na svoj večiti kulinarski meni. Panna cotta, kremasti slatkiš koji obično mami uzdahe i impresivno izgleda kad se ukrasi voćem ili nekim prelivom, verovatno je najjednostavniji i najukusniji dezert koji domaćica-početnica može da napravi.

Druga važna osoba je mama, dakako. Eterična plavuša, preterano zaštićena dok je odrastala, nije znala da napravi ni kajganu kada se udala za tatu. Ali, zaljubljena i željna da ugodi svojoj novoj porodici, uskoro je razvlačila kore za pitu oko ogromnog trpezarijskog stola za mog dedu Bošnjaka, a pod budnim svekrvinim okom naučila je da pravi tatine omiljene kolače. Velikodušna kakva jeste, znala je da napravi prhku proju sa kajmakom ili najtanje palačinke bukvalno u pola noći, ako bi neko od nas mjauknuo da je eto, u taj kasni sat, baš gladan. Mama je imala neverovatan talenat da čas posla napravi testo koje se u njenim rukama oblikovalo kao da njeni prsti emituju neku nevidljivu silu koja ga tera da raste i curi iz činija. Njena ponoćna pizza ostaje grešno zadovoljstvo mog detinjstva i tek sam nedavno uspela da napravim testo baš onako kako je ona pravila, posle godina i godina neuspešnih pokušaja.

Prijateljima sam obećala da ću im napraviti pizzu, neku slasnu i egzotičnu kakvih nema po restoranima i priznajem, malo sam se pravila važna. Ali sujeta je djavolja rabota i morala sam nekako da se izvadim. Pozvala sam mamu telefonom, izdiktirala mi je recept a onda sam otišla u kuhinju, izvadila sve na sto i rekla sebi: misli koliko želiš to da uradiš za njih, sad nema zezanja. Ne sasvim sigurna da je proces završen, testo sam umotala u prijanjajuću foliju i ostavila preko noći u frižideru. Kad sam ga ujutro otvorila, testo je toliko naraslo da je guralo policu iznad sebe i nekako uspelo da iscuri kroz foliju ka meni koja sam ga zabezeknuto gledala kao vanzemaljca koji pokušava da osvoji moj frižider.

I naravno, po ko zna koji put me je gricnula za nos prosta istina: ljubav je magični sastojak u svemu. Primenite taj princip i u svojoj kuhinji – uživanje je zagarantovano.