Slučaj Lamar: Kroz Beč stopama najlepše žene zlatnog Holivuda

Pripremajući se za put u Beč naišao sam na vest da se sprema velika izložba posvećena Hedi Lamar u bečkoj kinoteci. Zahvaljujući bankrotu i hapšenju Renea Benka, zaostavština čuvene glumice, koja je trebalo da posluži kao potpora brendingu luksuznog tržnog centra Lamar, srećnom igrom slučaja došla je u posed austrijskog filmskog arhiva. Pošto je izložba najavljena za mart, gledao sam da tada budem u Beču, ali kako se mart približavao, shvatao sam polako da od te izložbe neće biti ništa. Ostao je neki napaćeni tračak nade koji me je vukao ka kinoteci ali su mi osnovne kognitivne funkcije savesno sugerisale da bi takav događaj bio suvislije najavljen.

Povezujući se prisno sa Hedi Lamar i njenom tragičnom životnom pričom kroz dokumentarac Bombshell: The Hedy Lamarr Story, posebno mi je u sećanju ostao isečak njenog intervjua za neku austrijsku televiziju gde je govorila o stvarima koje joj nedostaju, uglavnom znamenitostima Beča, poput opere, Španske škole jahanja, Bečke šume, kraja u kom je odrasla i tako dalje. Delovalo je kao da je detinjstvo, odnosno odrastanje u Beču bilo jedini idiličan deo njenog života. Tu idilu će zauvek prekinuti njena skandalozna pojava u filmu Ekstaza (1933), parodirana sangvinički razdragano u filmu Maratonci trče počasni krug (1982) u sceni „kupačica“ sa Borom Todorovićem i Sekom Sabljić. Gore pomenuto sentimentalno prisećanje bečkih toponima, navelo me je da ih sam potražim i mapiram svet mlade Hedi Lamar, odnosno Hedvig Kisler, u međuratnom Beču. Skupio sam adrese na kojima je živela, muzeje u kojima bi moglo da se nađe nešto o njoj, na kraju i broj parcele na kojoj se nalazi njen grob na centralnom groblju, i rešio da krenem kroz Beč stopama najlepše žene zlatnog Holivuda, pa kako mi se posreći.

Nisam očekivao da ću praktično sva ova raštrkana mesta obići u jednom danu.

Krenuo sam od početka, dakle ka poznatim adresama u Deblingu, uglednom kraju Beča u kom je živela sve do punoletstva. Pripremajući se pred put nailazio sam na vesti kako su te adrese konačno dolično obeležene tablama sa njenim imenom i slično, u maniru sitnih predizbornih znakova pažnje gradskih vlasti. Poranio sam, uhvatio tramvaj i iskrcao se negde na obodu naselja. Debling je staro vinogradarsko vikend naselje u podnožju bečke šume koje je početkom prošlog veka urbanizovano i odgovara kotež naselju sličnom vračarskom Neimaru koji su inače i projektovale bečke arhitekte. Zbog logike svoje putanje, krenuo sam prvo ka kući u kojoj je Hedvig provela najveći deo svog života u Beču, njenom roditeljskom domu. Znao sam da je to kuća u Peter Jordan štrase, ali su mi različiti podaci o tačnom broju ulice uneli pometnju. Prilazio sam tako adresi bojažljivo, tražeći tu obećanu tablu gradskih vlasti, kada se preda mnom ukazala velika lepa bež kuća sa belom plastikom oko prozora.

Reprezentativno zdanje na dva sprata sa potkrovljem i dvospratnim erkerom po sredini fasade predstavljalo je prelaznu fazu između strogog akademizma i frivolne secesijske ornamentike. Ispred kuće je bio parkiran narandžasti kombi gradskog vodovoda i dva momka su sprovela crevo do šahte ispred samog ulaza u kuću. Pomislio sam kako će mi njihovo petljanje otežati njuškanje, ali zapravo mi je širom otvorilo vrata od dvorišta i put do ulaza u kuću. Ipak, otišao sam prvo na suprotnu stranu gde je u suterenu bila veterinarska ordinacija. Kucnuo sam na vrata, ušao i pitao ženu za pultom da li je ovo kuća Hedi Lamar. Iznenađena veterinarka mi je potvrdila, okrenula se ka mlađem kolegi i zajedno su se nasmejali.

Zadovoljan i sa osećanjem olakšanja, nastavio sam da se divim kući. Ušao sam u dvorište, prošao radnike koji su vršili neko rutinsko čišćenje i slobodno ušao u zgradu čija su vrata bila širom otvorena. Popeo sam se do poslednjeg sprata lepim polukružnim stepeništem i onda počeo da se spuštam. Čuo sam da je neko izašao iz svog stana, ubrzao korak i viknuo „Entschuldigung!“. Stariji čovek, portir zgrade, je stao držeći se za kvaku portirnice a ja sam mu ponovio pitanje: „Hedy Lamarr Haus?“ Njegov osmeh je rekao „da“ pre nego što je otvorio usta.

Pokazao mi je i tačan stan gde je živela, prvi stan u mezaninu, odmah do portirnice.

Rekao mi je da već godinu dana zvrji prazan jer je vlasnik otišao negde. Mogao sam, barem kroz šalu, da ga pitam da mi pokaže stan ali činjenica da sam stajao na njenom pragu me je zatekla i već dovoljno uzbuđivala. Zamislio sam je kako juri niz ovo stepenište, držeći se za gelender i izbija na ulicu. Izašao sam napolje, otišao u zadnje dvorište i gledao po njemu suviše lažno i sentimentalno. Ova spoznaja me je poterala da se izgubim odatle i ubrzo sam ostavio za sobom tu divnu kuću u kojoj je Hedi sa pet godina rasklopila i ponovo sklopila jednu muzičku kutiju, u kojoj je slušala svoju majku pijanistkinju kako vežba, u kojoj je kao tinejdžerka skrivala svoju neželjenu trudnoću čijim je prekidom navela na samoubistvo nekog bogatog Nemca. U Peter Jordan štrase 12 će živeti sve dok se sa osamnaest godina ne uda za trgovca oružjem i proizvođača municije. Ova kuća će biti njena adresa i kada pokuca na vrata obližnjeg filmskog studija (Sascha-Film) i dobije posao kao supervizor scenarija, a onda i statista. Tu će živeti i pošto u Berlinu dobije prvu glavnu ulogu u jednom filmu i pošto snimi kontroverznu Ekstazu, i odglumi prvi orgazam u istoriji filma.

Krenuo sam ka drugoj poznatoj adresi, rodnoj kući u kojoj je provela prvu godinu života. Usput razledam ovaj miran kraj i niz kuća sa ukrasima, reljefima, na jednoj je skulptura Tezeja kako drži za rogove minotaura. Prolazim i pored jedne stare poslastičarnice, ali nastavljam dalje ka Osterleitengasse. Bledo žuta zgrada, gole fasade, ako izuzmemo floralni krovni venac, opet bez ikakvog obeležja. Ulazim u dvorište, gledam kroz ostakljena vrata i vidim neku ženu. Kucam, majka sa detetom mi otvara sumnjičavo i pošto mi potvrdi da je to ta kuća i pošto je zamolim da promolim nos, pušta me unutra. Razgledam hodnik i penjem se opet do vrha i spuštam dole. Razne dekorativne aplikacije na gelenderima, prozorima, vratima sugerišu da je ovo bila bogata kuća, iako je sada malo zapuštena, oveštala. Tu je i starinski interfon, možda originalan iz 1914. sa pet zvona za stanove i po jednim za portira i vešeraj.

Vratio sam se do kafeterije Ober Debling na pitu sa jabukama i kafu. Sedim u bašti i razmišljam kako je ovde isto tako sedeo mladi bračni par Kisler sa malom Hedvig u kolicima. Preko puta mene je zgrada kazina iz sredine 19. veka, sada koncertna dvorana i muzej muzičke dinastije Štraus. Gustiram svoju pitu i srčem kafu u osunčanoj bašti, po završetku savijam salvetu sa imenom kafeterije i stavljam je u novčanik. Ulazim unutra da platim račun i pitam konobaricu kada je otvoren lokal. Kaže mi da je star oko sto godina i pokazuje na zidu staru fotografiju lokala. Ovo je tačno ono što sam želeo da čujem. Verovatnoća da su Kislerovi tu kafenisali je bila velika, bila je zapravo ogromna, sve dok nisam na sajtu pogledao da je lokal otvoren 1958. godine.

Vraćam se na tramvaj i presedam na autobus koji vodi na brdo Kalemberg.

Usput prolazimo niz vinskih konoba zvanih Heuriger, ovo su mesta gde se tradicionalno služi samo domaće mlado vino. Danas su neka od ovih mesta postala praktično restorani, ali izvorno ovo su bile konobe u koje se donosila hrana od kuće a od pića se nije smelo točiti ništa osim tog mladog vina, te aktuelne berbe. Niz ovih lokala spaja Debling i Bečku šumu. Izlazim par stanica pre Kalemberga i penjem se na proplanak Am Himmel (u prevodu: na nebu, u raju) na obodu šume. Prolazim vinograde i izbijam na Krug drveća života, neka keltska paganska stvar. Četrdeset stabala je posađeno u dva kruga i svako ima metalni stub iz kog se vikendom i praznicima čuje muzika, a inače se mogu čuti podaci o tom drvetu koje čita poznati glumac. Penjem se dalje ka nekom skupu kamenih blokova, stajem na njih i shvatam da čine krst u koji je upisan krug. U daljini u ravnoj širini leži Beč. Gledam ka šumi i vidim jednu baru koja je na mapi obeležena kao jezerce. Šetam Bečkom šumom i sedam ispred Sisi kapele da zapišem utiske. Neogotička kapela je podignuta kada su se Franc Jozef i Sisi venčali, relativno skoro je renovirana. Hedi je sigurno dolazila ovde, a caricu Sisi je igrala u pozorištu u hit predstavi neposredno posle skandala koji je izbio sa Ekstazom.

Napuštam Am Himmel na čije tlo je prosut deo Hedinog pepela i odlazim u muzej tehnike gde očekujem prve znake bečke odanosti svojoj glumici, kupačici i pronalazačici. Pitam momka na biletarnici odmah za nju i on kaže kako nema ničega vezanog za Hedi Lamar u postavci. Uzimam to sa zrnom soli i lutam muzejom, odsecima za medije, komunikaciju, digitalne tehnologije, ali uzalud, nigde ni slova. Jednog bednog panela nema u bečkom tehničkom muzeju o ženi na čijem patentu počiva savremena telekomunikacija.

Prilikom prvih pretraga vezanih za Hedi Lamar i Beč, naišao sam na neki puteljak koji nosi njeno ime u Majdlingu i iskreno nisam ni mislio da idem da ga tražim. Verovao sam biće toliko raznih njenih znamenja da će to što su nekom prolazu dali njeno ime biti potpuno nebitno. Ipak, posle svega, taj prolaz, prosek, koji obuhvata jedno dečije igralište, uglavljeno između nekoliko stambenih zgrada radničke četvrti, zapravo govori nešto o Beču i njegovoj bludnoj kćeri. Ispod table sa imenom prolaza (Hedy Lamarr Weg) stoji ime, godina rođenja i smrti i dve reči, titule: glumica, pronalazač. Majdling napuštam već prilično razočaran. Iako sam proveo divno prepodne u Deblingu i Bečkoj šumi, činjenica da sam prvi pomen Hedi Lamar našao kod malog dečijeg igrališta u kraju koji nema nikakve veze sa njom delovao je poražavajuće.

Krenuo sam ipak ka Karlovoj crkvi gde se Hedi udala za proizvođača municije, simpatizera fašista i kasnije saradnika nacističke Nemačke, Frica Mandla. Oboje su kao Jevreji prešli u katoličanstvo, iz pragmatičnih razloga. Mandl koji je zasipao Hedi cvećem dok je igrala Sisi, pošto ju je oženio pokušavao je da otkupi sve kopije njenog skandaloznog filma i koristio ju je manje više kao ukras, držeći je u zlatnom kavezu u dvorcu Švarcenau.

Ulazim u crkvu i gledam ka oltaru, tu je osamnaestogodišnja Hedvig rekla prvo od svojih šest „da“. Penjem se na terasu iznad priprate i gledam restaurirani stub crkve sa spiralnim reljefom koji predstavlja život Karla Boromejskog, nalik onom Trajanovom u Rimu. Nastavljam do adrese u strogom centru na koju se Hedi uselila sa Mandlom. Ne očekujem da tu vidim bilo šta osim ulaza u bezličnu kamenu zgradu ali ne mogu ni da se kiselo ne nasmejem ironiji da se upravo ta fasada radi i da je prekrivena skelama i zamotana u platno koje se koristi kao reklamni prostor. Krećem dalje ka jevrejskom muzeju. Iako sam u stanju rezignacije, verujem da bi u jevrejskom muzeju stvari mogle da se okrenu u moju korist. Brat mi je rekao da Austrijanci gledaju da ne svojataju Jevreje, da se prema Ajnštajnu odnose potpuno rezervisano i da bi u tom smislu mogli da imaju sličan odnos prema Hedi, da prepuštaju staranje o njoj jevrejskoj zajednici. To bi moglo da objasni izostanak tabli na njenim kućama ili njenog pomena u stalnoj postavci tehničkog muzeja, ali i u jevrejskom muzeju mi opet sa šaltera kažu da u postavci nema ništa o njoj. Nema ništa ni u muzejskoj prodavnici. Bila je neka knjiga, nekad. Ima jedino, ispred, vojnik sa puškom koji čuva muzej stražarskim hodom.

Uveren da osim grobnog mesta nikakav trag Hedi neću naći krećem ka bečkoj kinoteci, odnosno austrijskom filmskom arhivu.

Usput razmišljam da li je moguće da jedna od najvećih zvezda zlatnog doba Holivuda koja je bečlijka bude ovako upadljivo odsutna sa bečkih ulica, suvenirnica, knjižara, muzeja… U kinoteci (METRO Kinokulturhaus) opet nailazim na negodovanje. Izložbe nema, odložena je iz nekih viših, nepoznatih razloga. Radnik kaže da ne veruje da će je biti pre jeseni, kaže: „Ne pre leta. Verovatno jesen, oktobar.“ Pitam ga za prodavnicu kinoteke i on mi pokazuje jednu monografiju na nemačkom i remasterizovano izdanje Ekstaze. Da imam više para i srca uzeo bih ove predmete, ali umesto toga se žalim radniku kako sam bio svuda po Beču i kako sam konsterniran jer nema nigde ništa o njoj. On razume moj vapaj ali isto tako ima posla. Sedam i pravim neke beleške, tu na sigurnom, okružen filmofilima. Uzimam mali pregled plana kinoteke za ovu godinu sa Hedi na naslovnoj strani, čuven njen dvostruki portret, fotografija sa odrazom u ogledalu. Tu prvi put vidim poznat, lep lik, izložen i umnožen. Shvatam tek kasnije, uz pomoć brata, da kod najave retrospektive i izložbe stoji da je planirana na jesen.

Izjutra sam krenuo ka centralnom gradskom groblju. Ranije sam još pogledao gde se otprilike nalazi grob, bilo je to u krugu koji se formira oko monumentalne grobljanske crkve, dakle neka njihova aleja zaslužnih građana. U cvećari i svećari ispred glavnog ulaza uzeo sam crveni lampion, šibice i dve crvene ruže. Kako sam prilazio parceli po dijagonali od crkve, znao sam da u svakom trenutku iz daljine mogu iskočiti čelični štapići koji krase njen grob i tako se i desilo, video sam ih kako se presijavaju na jutarnjem suncu kroz neke tuje u daljini. Video sam i nekog čoveka i pomislio šta ako je tu neki njen rođak.
Umesto tajanstvenog rođaka zatekao sam dva baštovana kako čupaju uvelo busenje sa groba i riljaju zemlju. Neko vreme sam gledao grob pre nego što sam uzeo da zapalim sveću i položim cveće. Cela ova avantura sa traženjem žene koje nema, pronalazačice koju je nemoguće pronaći, nosila je gorak ukus neuspeha i praznine. Pomislio sam i tu, eto, došao sam na njen grob i šta sad.

Gledam u spomeničku instalaciju iznad njenog groba koja predstavlja njen patent za skakutave frekvencije; na nizu od osamdeset i osam štapova od nerđajućeg čelika su kugle koje predstavljaju različite frekvencije jednog radio signala. Gledam kako vetar povija blago ove štapove. Čitam citat na limenoj ploči u dnu groba „Filmovi pripadaju određenom mestu u određenom vremenu. Tehnologija je večna.“ Razmišljao sam i ranije kako mi je ovo isticanje Hedi kao naučnice usiljeno i kako se koristi da opravda promašen život nesrećne glumice, kao još jedan hirurški zahvat na njenom licu koji služi da sanira ranije nanetu štetu.

Sa druge strane, pomislio sam, isto tako, kako je ovaj citat potpuno tačan; njen lik je uvek bio veći od njene karijere, a njeni filmovi – bila to dramaturški slaba ali po prikazu erotskih scena revolucionarna Ekstaza ili jedan od poslednjih blokbastera svoje vrste Samson i Dalida – čvrsto omeđeni i određeni okolnostima u kojima su nastali. Za razliku od njih, njen izum koji je napravljen da spreči ometanje signala, odnosno presretanje podmorničkih torpeda saveznika, koristimo u svakodnevnoj savremenoj komunikaciji. Najlepša glumica svih vremena je možda retko na našim ekranima, ali je sveprisutna u neprestanom spektralnom širenju radio talasa oko nas.

Baštovani ponovo dolaze, jedan grabuljama ravna tu malu baštu, mesto za cvetni busen i sklanja poneki uveli cvet i zgužvanu mašnu a drugi duvačem za lišće čisti grobno mesto od različite prljavštine koja se zavukla oko groba i između čeličnih štapića. Duvačem kači nekoliko ovih štapova i oni se njišu i sudaraju. Uzimam i ja da zaljuljam štapiće i spomenik počinje da igra kao zavese od perli koje se njišu na vetru. Gledam ponovo limenu ploču na kojoj je grafički prikaz spomenika koji nam sugeriše da čelične kugle zapravo formiraju Hedin lik. Gledam i vidim ovalno lice glumice. Shvatam da je on ovde tek nagovešten kroz instalaciju. Užasno lep lik zbog koga je patila čitavog života ovde je tek odraz njenog izuma. Lepota je prolazna, tehnologija je večna, Hedi?

Uzimam salvetu iz poslastičarnice u Deblingu i čistim limenu ploču. Ostavljam mali poljubac. Vidimo se na jesen, Hedi. Živiš.

Fotografije: Vladan Maksimović, Profimedia