Milica Mijajlović je vizuelna umetnica rođena u Beogradu 1993. godine. Njena umetnička praksa se uglavnom fokusira na pitanja formiranja ličnog identiteta u kontekstu odrastanja u posleratnim godinama, ali i na razvoj istog u perspektivi nestabilnog i neizvesnog konteksta savremenog društva.
U svojoj praksi naglašava ambijent i simboliku događaja koji su definisali njen ženski identitet, a istovremeno preispituje značenja i načine na koje se određene pojave manifestuju u našem okruženju. Završila je master studije na Akademiji za umetnost, arhitekturu i dizajn u Pragu. Do sada je imala samostalne izložbe u Češkoj, Mađarskoj, Srbiji, Crnoj Gori i Slovačkoj, a učestvovala je i na umetničkim rezidencijama poput EASTTOPICS AiR programa u Budimpešti, kao i u Berlinu i Pragu.
Njene boje i senzibilitet obožavamo i van umetničkog pakla, a ovom prilikom ona nam je otkrila šta je to što ona obožava i gde se krije njen izvor inspiracije.
01
san
Možda zato što sam trenutno jako umorna a možda i jer jeste jedna od stvari u kojoj najviše uživam. Volim san u svim oblicima. Često dok tonem u san imam jasne slike dela koje ću nekada možda stvoriti, uživam u tim momentima i volim sigurnost koju mi san pruža. Volim i da budna sanjam, da maštam i zamišljam neostvarivo. Čini mi se da je san svojevrsna paralelna dimenzija u kojoj smo najbliži podsvesnim delovima sebe i arhetipima koje jedino tim putem možemo da upoznamo.
10
istinu
I smatram za jednu od najviših vrednosti. Volela bih da je u svima prisutnija mnogo više. Zbunjuje me što se vreme u kome živimo često naziva vremenom “post istine” kao da se na taj način na globalnom nivou laž priznaje novom istinom. I nisam sigurna zašto je to tako. Možda jer istina iziskuje hrabrost a hrabrosti je očigledno sve manje.
