10 stvari koje volim: Milica Mijajlović
Milica Mijajlović je vizuelna umetnica rođena u Beogradu 1993. godine. Njena umetnička praksa se uglavnom fokusira na pitanja formiranja ličnog identiteta u kontekstu odrastanja u posleratnim godinama, ali i na razvoj istog u perspektivi nestabilnog i neizvesnog konteksta savremenog društva.
U svojoj praksi naglašava ambijent i simboliku događaja koji su definisali njen ženski identitet, a istovremeno preispituje značenja i načine na koje se određene pojave manifestuju u našem okruženju. Završila je master studije na Akademiji za umetnost, arhitekturu i dizajn u Pragu. Do sada je imala samostalne izložbe u Češkoj, Mađarskoj, Srbiji, Crnoj Gori i Slovačkoj, a učestvovala je i na umetničkim rezidencijama poput EASTTOPICS AiR programa u Budimpešti, kao i u Berlinu i Pragu.
Njene boje i senzibilitet obožavamo i van umetničkog pakla, a ovom prilikom ona nam je otkrila šta je to što ona obožava i gde se krije njen izvor inspiracije.
01
san
Možda zato što sam trenutno jako umorna a možda i jer jeste jedna od stvari u kojoj najviše uživam. Volim san u svim oblicima. Često dok tonem u san imam jasne slike dela koje ću nekada možda stvoriti, uživam u tim momentima i volim sigurnost koju mi san pruža. Volim i da budna sanjam, da maštam i zamišljam neostvarivo. Čini mi se da je san svojevrsna paralelna dimenzija u kojoj smo najbliži podsvesnim delovima sebe i arhetipima koje jedino tim putem možemo da upoznamo.
02
DA VOLIM
I da budem voljena.
03
ODBLJESKE SUNCA NA POVRŠINI VODE
Volim njihove forme, od onih fluidnih i narandžastih kada sunce zalazi i prolije se po moru, do jarko belih koje izgledaju kao zvezdice koje trepere i plešu. Uvek su iste i uvek skroz različite, zavisi iz kog ugla svetlost pada. Ali uvek su lepe, umiruju i opuštaju. I obećavaju neki dobar kraj.
04
PROMENE
Najviše u sebi. Volim da se menjam i da menjam okolnosti. Volim i promene oko sebe, volim kada se ljudi trude da se menjaju, mislim da je to jedini pravi način da se i društvo menja na bolje.
05
DA STVARAM
Što se valjda podrazumeva, ali zaista mnogo volim tu mogućnost koju imamo kao bića.
Smatram da je stvaralaštvo u bilo kojoj svojoj formi ono što naš približava našoj pravoj suštini koja u svojoj srži i jeste stvaralačka. Volim da pišem kratke tekstove o sebi i svojim najdubljim osećanjima, da ih kasnije povezujem sa slikama ili koristim kao narative za kratke filmove koje često nikome i ne pokažem. Volim da slikam, da fotografišem, i da stvaram rešenja za štošta što ponekad nema nikakve veze sa umetnošću.
06
more
I zimsko i letnje. Severno i južno i najdalje i najbliže. Kada sam na moru imam utisak da sam na drugoj planeti, na kojoj te često peckaju oči od soli, ali i to je nekako lepo. Gde možeš bezbrižno da plutaš, dok misli kao da nestaju i gube se u soli i suncu i vodi. Volim i nemirno more, preteće i opasno kad projavi i pokaže svu svoju silu, koja i plaši i čisti i ruši i obnavlja; sve zajedno.
07
smeh
Volim mnogo da se smejem i da se drugi oko mene smeju, volim i da plačem, ponekad. I jedno i drugo oslobadja i čisti.
08
cveće
Još iz detinjstva nosim u sebi posebnu ljubav prema cveću. Ne znam ni sama zašto ali nikako mi nije bilo jasno kako može da postoji nešto toliko lepo, i o čemu li je razmišljao Bog kada je stvarao cveće. Činilo mi se kao neka vrsta nagrade za ljude. I toliko živo - svaki cvet kao mali čovek, sa glavom usmerenom prema suncu i prema nebu. Osim visibaba koje gledaju u sneg. Počela sam nedavno da se igram sa cvećem i pred ljudima. Pravim male aranžmane koji služe uglavnom kao scenografije za snimanja.
Često mi se čini kao da svaki cvet ima nešto da kaže, i to me ponekad nasmeje
09
DA IDEM NA MESTA NA KOJIMA NIKAD NISAM BILA
I tu nemam šta da dodam. Ispunjava me da nešto upoznajem. Taj momenat me uvek prvo malo i plaši i privlači u isto vreme, ali volim činjenicu da si na svakom novom mestu nova verzija sebe, kao nova epizoda omiljene serije.
10
istinu
I smatram za jednu od najviših vrednosti. Volela bih da je u svima prisutnija mnogo više. Zbunjuje me što se vreme u kome živimo često naziva vremenom “post istine” kao da se na taj način na globalnom nivou laž priznaje novom istinom. I nisam sigurna zašto je to tako. Možda jer istina iziskuje hrabrost a hrabrosti je očigledno sve manje.
