Pretraga

Ana Martinoli: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Ana Martinoli: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Tekst: Ana Martinoli


Time, time, time

See what's become of me...

Mnogo volim ovu pesmu. To je bio moj rođendanski theme song oduvek, volim još više film u kom se pojavljuje ("Less Than Zero"), a sad mi “svira” u glavi jer, između ostalog, odzvanja taj uvod, to pitanje, kako nas menja vreme i sve ono čime je to vreme ispunjeno.

Koliko će još ovo da traje? A i kad se završi, da li će stvarno stvarno da se završi ili će biti znak za neki novi početak i neku drugačiju, izmenjenu svakodnevicu?

Banalna pitanja prvih dana pandemije (kad će da mi proradi frizerka, koliko ću da se ugojim od ovog sedenja...) zamenila su dublja i kompleksnija, više filozofska, manje egocentrična.

Zato, danas kad pomislim “kako ćemo svi izgledati kad izađemo iz izolacija i karantina?” mislim zapravo na – kako ćemo se osećati, kako će sva iskustva i utisci biti vidljivi na našim licima, da li ćemo pokretima, pogledima, novostečenim tikovima odavati stepen i dubinu traume koja neminovno mora da ostane posle ovakvog iskustva?

Inače, kad smo kod vremena - kako u svakom trenutku znam koja je nedelja epidemije, a ne znam koji je dan?

Ne znam da li svi imamo sličan doživjaj ovih karantinskih dana i nedelja.

"Vreme je fascinantna tema jer zadire u naše najdublje emocije. Kada razmišljamo o vremenu, razmišljamo o suštini našeg života", kaže kvantni fizičar Carlo Rovelli. I dodaje da vreme, zapravo, ne postoji.

Kako će nas ovo (nepostojeće) vreme, svi ti bezimeni, spojeni dani u sve ove nedelje u izolaciji, promeniti?

Kako ćemo se ponašati kada izađemo iz karantina?

Da li će ikad više sve biti "isto kao pre"?

I šta uopšte znači - isto kao pre? Pa, ni danas nisam ista kao juče, a kamoli posle pandemije...

Zaboravite ono što ste znali pre pandemije - to poručuju svi, od političara, ekonomskih analitičara, do omiljenih, popkulturnih sociologa i filozofa.

Da li ćemo biti solidarniji? Ili ćemo postati sebičniji?

Da li ćemo se ponašati odgovornije prema prirodi (“virus je kazna prirode”, kaže pre neki dan neki romantični tviteraš)?

Ili ćemo započeti bespoštedni rat protiv svih “divljih” i “egzotičnih” vrsta sa kojih su virusi potekli i tako dodatno narušiti neki prirodni balans davno poremećen pohodom na profit, luksuzniji i udobniji život?

Kakvu lekciju nam je donela korona? Da li nam je neophodno da dobijemo bar neku vrstu objašnjenja, koja će nam pomoći ne samo da razumemo već i da damo smisao svemu ovome kroz šta Planeta prolazi. A šta ako nema lekcije? Šta ako iza svega ovoga nema ničega, to je prosto virus, dolazi, obavlja svoj posao, prolazi demonstrirajući svoju superiornost, nezainteresovan da se bavi edukacijom otuđene, egoistične, pohlepne, anksiozne i samozaljubljene zemaljske populacije?

Stvarno, da li nas je činjenica da na svakoj geografskoj koordinati u ovom trenutku svi brinemo istu brigu dodatno približila ili nas jače povezala sa najbližom okolinom, zatvarajući nas (na neodređeno vreme) u nacionalne granice?

Niko u ovom trenutku nema odgovor na ova pitanja. Verovatno nije ni trenutak za odgovore, sada smo previše okupirani borbom koja se obnavlja svaka 24 sata i novostečenim dnevnim rutinama – red ispred apoteke za rukavice i maske, i alkohol, red ispred prodavnice, red neodgovorenih poruka na svakoj mogućoj aplikaciji koju imamo na telefonu.

Da li će neko da se naljuti ako mu ne odgovorim na poruku, ako ne prokomentarišem ovaj video? Mislili su da ćemo mi, introvertni, uživati, sad kad se ceo svet distancira, umiruje, utišava, izoluje. Mislili su pogrešno. Želja za socijalizacijom i potraga za utehom i nadom probila se u onlajn prostor. Jača, intenzivnija i sa manje uvažavanja nego ikada pre u fizičkom svetu. Svi smo preplavljeni neprekidnim pozivima upomoć i vapajima za “druženje” maskiranim u duhovite poruke, zamrznute osmehe po terasama pretvorenim u privremena izletišta i selfije sa maskama i rukavicama.

Da li smo svesni da smo danas, i svih ovih dana, u izmenjenom psihološkom stanju? Čak i ako ne osećamo povišenu tenziju i nervozu, vanrednost i neizvesnost okruženja se negde duboko u nama registruje i arhivira. Izroniće već negde, kao anksiozni napad, hiperventilacija ili panična epizoda kad sve prođe i kad budemo uživali negde, na Suncu, u bašti, u spokoju... Kada sve prođe ili kada počne neka nova realnost, važno je da znamo da prepoznamo šta osećamo, da se ne plašimo da se uplašimo, makar i tako, pomereno, pojačano i odloženo.

I dok stojim u redu, sa spiskom za kupovinu koji je odjednom sveden samo na najosnovnije i ono što može da stoji, telefon se oglasi i iskoči samo jedan od bezbroj mimova. Ovaj pokušava da mi “proda” pojednostavljeno raskrinkavanje svetskog poretka zasnovanog na konzumerizmu i kapitalizmu - Kako to da ekonomije kolabiraju kada ljudi kupuju samo naosnovnije?, pita mim. A moj mozak ga nadogradi još jednim pitanjem - Od čega danas žive influenseri? To je jedno od tih besmislenih, trivijalnih pitanja koja se prikradu dok skrolujem Instagram linijom i primećujem da je sve manje preporuka za kozmetiku, garderobu, putovanja... Da li ćemo, posle svega ovoga, spremnije ulagati u ono što obezbeđuje neki privid sigurnosti i bezbednosti ili ćemo i dalje juriti za trenutnim zadovoljstvima, gomilanju svega onoga što se ovih dana prvo odbacuje kao luksuz, nekorisno ili prolazno?

Dolazim kući, uključujem vesti. Zapravo, vesti više ne postoje, postoji samo bilten korone. Ne postoji više nijedna druga tema. Saznajem da kineski policajci sada regularno nose šlemove sa kamericama i meračima temperature. Skenira se svaki prolaznik, lica ljudi postaju nule i jedinice, kodirani podaci u nekim bazama, tim bazama upravlja neko, u našem interesu.

Šta će biti sa našom privatnošću? Da li će se, pod pravdanjem čuvanja javnog zdravlja, ugroziti ključne građanske slobode, bazični demokratski procesi? Da li ćemo ikad više biti anonimni? Koliko će anonimnost koštati?

Izgleda da je korona uspostavila neke nove statusne simbole - oflajn mod i anonimnost kao luksuzna roba 21. veka.

Konačno, gde su u svemu ovome međuljudski odnosi?

Kada najbliže gledamo uglavnom preko ekrana i kada se navikavamo na glasove modifikovane efektom mikrofona, odjekom soba i kvalitetom internet veze, šta će biti bliskost? Da li će bliskost graditi tajne koje delimo, pažnja s kojom slušamo druge, neprekinut kontakt očima, ekran u ekran...?

Setim se filma "Perfect Sense" 

"Jednog dana zaljubićeš se i bićeš očajan", kaže trejler.

Film slika svet koji se raspada zbog epidemije, a ljudi zaraženi virusom gube prvo osećanje mirisa, ukusa, potom vida.... konačno nestaje i osećanje dodira.

Šta će, posle nedelja fizičke distance i socijalne izolacije, biti sa dodirom?

Da li će nam osećaj kože na koži izazivati uzbuđenje, radost ili strah?

Da li ćemo se toliko navići na osećanje pamuka preko nosa i usta, da će dodir, blizina tuđeg lica postati stres, nešto što ugrožava, opasno i potencijalno smrtonosno?

I zašto uopšte gledam filmove koje znam napamet i čitam knjige koje sam već pročitala? Više puta.

Da li to znači da sam lenja?

Nisam lenja, samo mi mozak ne radi normalno.

Nemam kapacitet da se udubljujem u nove likove, radnje, zaplete...

Potrebni su mi stari prijatelji, ljudi koje znam. Bliskost.

Predvidljivi zapleti i poznati krajevi u vremenu neizvesnosti i iščekivanja svakodnevnih preokreta.

Na kraju dana, šta uopšte osećam ovih dana?

Ništa, kažem u sebi. Sve je ok, ne osećam ništa.

“Kada imate osećanje praznine ili ravnodušnosti, kada vam se čini da nemate nikakvo osećanje, a nalazite se u nekom vanrednom, stresnom okruženju, periodu, ako ste izloženi nekom događaju koji bi morao da Vam izazove povišene emocije, onda su verovatno osećanja toliko konfliktna i jaka da ih potiskujete” – čujem svoju psihoterapeutkinju kako mi objašnjava.

“Šta mislite da potiskujem?”, pitam je u zamišljenom dijalogu.

“Šta VI mislite da potiskujete?”, uzvraća, po običaju.

Prevrnem očima - da znam, ne bih dolazila, zar ne?

I znam da će nam posle svega ovoga biti potrebno mnogo, mnogo razgovora.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar