Moramo da budemo bolji
Ako ću iskreno, misli koje su meni danas prolazile kroz glavu bile su nervozne, rastrzane, negativne. Svi su mi bili krivi, od Beograda do Bombaja i nazad (svaka veza sa stvarnim toponima je namerna), a ja jedini ispravan… Posle jutarnjeg besa, popodne je došlo do preispitivanja i samokritike, praćenih osećanjem nelagode i krivice, ali sam u veče uplovio sa rasterećujućim osećanjem da sam, verovatno, opet preterao i reagovao isuviše naglo, ali da sam, kao i uvek, u osnovi u pravu. Došlo je i do kopernikanskog obrta: zaključio sam da nije problem u mojoj netoleranciji prema ljudima, već u tome što sam, naprotiv, isuviše popustljiv. Da sam dotičnu osobu davnih dana stavio na pravo mesto, ne bi se ovaj stres ni desio.
U dubini duše, tačnije ega, znam da je reakcija bila isprovocirana činjenicom da me je neko, u osnovi sličan meni, istina manipulativno i zamenjujući teze, ali, ipak, pogodio u slabo mesto… Šta to govori o meni, ili još tačnije o mom doživljaju da sam se, u periodu samoizolacije za vreme pandemije, promenio, smirio, stekao ravnotežu, postao tolerantniji, uspeo da razdvojim bitno od nebitnog i konačno utvrdio prioritete u životu? Možda govori samo to da se, kako mi se čini već izvesno vreme, niko od nas nije, niti će, promeniti u ovim, za sve nas novim i suštinski vanrednim okolnostima. Dok smo sedeli izolovani u stanu, onaj ko nije sportski nastrojen nije počeo da vežba ili radi jogu (ako i jeste, sigurno je već prestao), ko ne voli biljke nije naglo počeo da ih gaji, koga ne smiruju manuleni poslovi nije se naprasno primio na štrikanje ili vajanje, ko ne voli da čita nije se raščitao – jedino će još neko vreme oni koji su, iz manje-više objektivnih razloga, tokom samoizolacije počeli da kuvaju živeti u iluziji da su stekli novu ljubav. To će da ih drži neko vreme, pa će da prođe… Jednom me je tetka, koja je nekoliko puta u životu ležala u bolnici, posle jednog mog izlaska iz bolnice, a u kojoj sam bio iz relativno ozbiljnih razloga, te svečane najave da ću promeniti način života, vrlo iznenadila svojim komentarom. Ona koja je nimalo ironična, uvek građanski uopštena i korektna, samo se nasmejala i rekla: to sam ja govorila posle svakog izlaska iz bolnice i nikada se, na duge staze, ništa nije promenilo… Iz ove gorke spoznaje može se makar izvući jedan pragmatičan zaključak: odlazak kod psihologa je čisto trošenje para i vremena, ništa vam ne mogu pomoći, a ako stvar baš zagusti, onda idite kod neuropsihijatra. Oni bar mogu da prepišu lekiće.
Zašto mi je ton ovakav? Jedan pametni i iskusni ruski kolega rekao mi je da kada nemaš vremena za pisanje kritike, onda nemaš vremena za ublažavanje, eufemizme, nijansiranja…, nego pišeš pravo iz srca i mozga, ono što misliš i osećaš. Čim imaš vremena, onda procenjuješ dejstvo svojih reči na apotekarskoj vagi, nijansiraš stav, praviš taktike i strategije, cizeliraš stil i – manje si iskren u svom doživljaju i oceni predstave… Ovaj tekst pišem u cajtnotu, probio sam sve rokove, ne zanima me zadata teme, ne poznajem medij za koji pišem, jedino imam osećanje odgovornosti prema dragoj osobi koje me je zamolila da ga napišem. U sklopu svih tih okolnosti desilo se da pišem iz srca, direktno, onako kako se u ovom trenutku osećam.
Takvom izazovu uvek uspem da se oduprem, mada priznajem da me sve češće sustiže. Iz osećanja profesionalne i društvene odgovornosti koji idu s mojim personama – kritičar, profesor univerziteta, umetnički direktor međunarodnog festivala – često ne govorim i ne pišem u javnim nastupima sve što mislim. U kritici je to posebno izraženo, to su ti dobri profesionalni maniri: gledaš po hiljadu puta beznadežno nedarovitog glumca na sceni, ali to ne možeš da napišeš, jer bi spadalo u red uvreda, pa moraš da ublažavš eufemizmima… Ponekad pomislim da se u svim javnim nastupima manje ili više samocenzurišem i da, hirovit i isključiv, sistematski projektujem (iskonstruisani) imidž uravnotežene i tolerantne persone… Da vam priznam svoj san: star sam, veoma poštovan, živim u kućici u Istri okružen samo psima, i dajem svoj testamentarni intervju u kom govorim sve što mi je godinama na srcu, izlivam kofe fekalija po… pa možda i po mnogima od vas koji ovo sad čitate, sve i ako ćete tada biti uveliko pod zemljom… Uh, kada biste sad samo mogli da čujete, kao što mogu moje imbecilne komšije, moj grohotni smeh!
E, sada ću da vas razočaram. Jednostavno, ne mogu dugo da budem iskren u medijskim nastupima. A, možda sam preterano kritičan prema sebi (evo, kreće onaj kopernikanski obrt s početka kada sebi, posle samokritike, počinjem da ponovo laskam i ulagujem se), možda je ovo što sledi takođe deo moje ličnosti, a ne projektovani imidž ljubaznosti, smirenosti, tolerancije… Naime, iskreno verujem da nam samoizolacija u periodu pandemije neće mnogo pomoći da se suštinski promenimo, ali da nas to ne opravdava: ovo što nam se desilo u poslednja dva meseca suviše je jaka senzacija, suviše dramatičan obrt, suviše specijalno iskustvo, da bismo sebi smeli da dozvolimo da nas se ne dotakne. Dakle, ako i ne osećamo da smo počeli da se menjamo, ako i nemamo autentičnih impulsa za tako nešto, moramo da probamo da to učinimo, maksimalno da aktiviramo kapacitete super ega i iskažemo najviše moralne i društvene standarde u komunikaciji s Drugim. Moramo da budemo, iako je to možda i protiv naše prirode, trpeljiviji, solidarniji i empatičniji. Jednostavno: moramo… Pandemija nas je sada, kao ljudsku vrstu, samo opomenula. Sledeći put će da nas, s punim opravdanjem, opauči da nećemo moći da se sakupimo. Ne smemo da se vratimo na staro, ne smemo da budemo isti, moramo da budemo bolji ljudi.
Ja sam već poslao izvinjenje i u Beograd i u Bombaj. Lako se izvinjavam kad pogrešim, to je možda i deo mojih manipulativnih strategija. Ali, i to je nešto: ipak se izvinim… Jeste li se vi nekom danas izvinili?
Eto, toliko od mene. A, sada me ostavite na miru da uživam u najboljem društvu koje sam otkrio zahvaljujući samoizolaciji: sopstvenom.
