Nije novina da su orhideje obično hvaljene kao nežne, prelepe, mirisne, delikatne. Zapravo bilo koji najlepši, najgraciozniji atribut koji vam padne na pamet, vezuje se upravo za njih. Ipak, nedavno se svetu premijerno ukazala još jedna vrsta orhideja, koja kako stoje stvari definitivno neće odneti pobedu ni na jednom takmičenju lepote. Tim istraživača i botaničara Kraljevske botaničke bašte Kew identifikovao je vrstu Gastrodia agnicellus koja nije ni nalik svojoj porodici i već je prozvana kao “najružnija”. Umesto prepoznatljivih, delikatnih latica u nijansama magente i ljubičaste, ova orhideja izgleda više kao braon valjkasti crv uhvaćen u tihom egzistencijalnom vrisku nego bilo kakav cvet. Nema lišće, nema zamamnu boju, nema mirisni pupoljak, ne privlači da se gaji u kući.
Tako, Gastrodia agnicellus, od kada je otkrivena, nije baš dočekana sa najlepšim pohvalama na svoj račun. Jedni su rekli da izgleda kao crv bez očiju koji isisava dušu. Drugi da je ubedljivo najružnija ne samo od svih orhideja nego i od svih biljaka ikada, a treći da je prosto apsolutno jeziva. Dakle, em te prvi put pronađu em si dočekana ne kao “ružna” nego “najružnija” svoje vrste i to na celom svetu. Kakav spektakularan početak.
Međutim, u tom utrkavanju duhovitih epiteta i poređenja nove vrste sa Madagaskara, važno je ne prevideti nešto suštinsko. U izazovnoj i teškoj godini kao što je bila ova iza nas, i pre svega onoj u kojoj smo sa prirodom prilično zaglibili zahvaljujući klimatskim promenama za koje smo sami krivi, za početak je neverovatno uzbuđujuće videti da se botanika razvija, i da još uvek postoje vrste i oni delovi prirode koje ne razumemo i ne poznajemo.
U surovoj realnosti sa kojom smo suočeni i preseku stanja u kom statistika kaže kaže da su dve od pet biljnih vrsta na planeti Zemlji pred izumiranjem, nalazimo se “u ozbiljnoj trci sa vremenom da pronađemo, identifikujemo, nazovemo i sačuvamo biljke pre nego što nestanu, pri čemu je identifikovanje potpuno novih vrsta neprocenjivo.” rekao je Martin Cheek, botanista i naučnik RGB. Dakle, možemo li onda da pauziramo priče o ružnoći i fokusiramo se na priču o važnosti? Hvala lepo.
A kad smo kod važnosti, postoji još nešto neverovatno važno. Tačno je da možda društvo ovu orhideju ne bi baš opisalo kao zgodnušu i odabralo je za naslovnu stranu magazina za dekoraciju, budući da nije baš po standardima tipičnih orhideja, ali društvo da se pita ne bismo ni napravili nikakve korake baš od tih “standarda” i upravo u tim klizavim kategorijama “lepo”, “ružno”, “prihvatljvo”, a do ove godine smo napravili mnoge. Revolucije su se desile u svim svetovima i industrijama, i nije baš ni zgodno ni zahvalno tako lagano se razbacivati tim prastarim etiketama i epitetima.
Uostalom, pre nego što za bilo šta kažemo da je “ružno”, možemo li korak unazad i da se zapitamo šta je sa kvalitetima i posebnostima? U ovom slučaju, šta je sa svim što ova “najružnija” orhideja donosi eko-sistemu i zbog čega je zapravo ne samo fantastična i nezamenljiva nego i mnogo korisnija od svih onih identičnih orhideja koje osim lepote ne donose ništa.
Johan Hermans, jedan od istraživača iz tima koji su otkrili cvet je rekao da na stranu što je “ne smatra baš preterano privlačnom” ali “suprotno onome što su istraživači neučtivo pretpostavili zbog njenog izgleda, da miriše na meso koje truli, zapravo miriše veoma prijatno i slatkasto poput muskatne ruže. A pored toga ova orhideja ima neverovatan životni ciklus”. Većinu vremena provodi ispod zemlje, ne cveta često, a kada se to desi to je samo da bi donela plod, i za razliku od drugih orhideja s obzirom na to da nema lišće i ne hrani se fotosintezom, hrani se gljivicama iz zemljišta.
Dakle, em je prilagodljiva, em sve oko sebe čini zdravijim i čistijim, em samo izgleda zastrašujuće ali je zapravo slatka i mirisna izunutra. Super podsetnik za slučaj da je neko zaboravio „Mali princ“ gradivo, da je ono najvažnije i najkvalitetnije “nevidljivo oku” i da ne treba istrčavati sa zaključcima (a još gore predrasudama) čak ni za biljke, a kamoli bilo šta drugo. I da, Gastrodia agnicellus sasvim sigurno nije „najlepša“, ali je realno i savršeno briga za to.
