Ponedeljkom je možda lakše nabrojati listu stvari za koje deluje kao da traju u nedogled. Gužva u špicu, kiša koja rominja, vetar koji zavija, glad, sastanci, pa na kraju krajeva pa i prazinina novog fajla koji čeka da bude ispunjen, dok mozak vergla u prazno. Ali, evo nekako se snalazim. Čaša Sauvignona, mrvica svesnosti o tome kako smo pregurali januar koji je trajao najmanje 91 dan i ideja da ćemo nekada i preći granicu i parkirati se na plaži ispod prve palme. Odmah kreće slalom, buka se stišava i um ide ka onim momentima koji bi trebalo da traju do zauvek, ali nekako nestanu u treptaju oka. Znam, da je sreća lepa samo dok se čeka, ali jedan večni loop srećnih trenutaka nije loša zamisao. Započinjem listu, a vi slobodno dopišite sve čega možete da se setite.
Prvi srk kafe
Kad god. Za nekoga odmah posle prvog treptaja posle sna. Za nekoga uz brzopotezni doručak. Za mene mnogo kasnije, tek oko podneva. Kad sam potpuno budna i spremna za užitak i malu nagradu što uspešno surfujem kroz još jedan novi dan. Ta prva kafa koja je pratilac brzih prsti na tastaturi nekako je naslađa od svih (iako sam davno odustala od šećera, a nije zato što mi je život baš sladak). Kad bar šolja ne bi imala dno. Rešenje? Najveća šolja ikada.
Onaj jedan dobar mail
Svi ga očekujemo, već u kostima znamo da mora naići. Neko malo čudo, neki projekat koji je prošao, neka saradnja o kojoj maštamo. Jedan subject koji najavljuje nešto dobro, oči munjevito prelaze po rečenicama i da, tako je dobro! Možda i bolje što smo sami sebi smislili (i baš u tome leži čar života – kada je u dobrom raspoloženju spektakl koji priredi je nemerljiv čak i sa najluđom maštom). I onda ta sekunda kad sami sebi „bacate kosku“, e to. Jednostavno zadovoljstvom sobom, jel može to nekako na repeat? Znam, znam, pusto nezadovoljstvo je to što nas tera napred. Ali mogu malo da se zanosim.
Faza „medenog meseca“
Ne nužno u ljubavnim vezama, nego baš u svim i prijateljskim i poslovnim. Ono kada je sve uzbudljivo, zabavno, neverovatno i neočekivano. Avantura koja je samo na nas čekala. Kada je sve što kažete fantastično. Pre nego što fantastično postane norma, a sve ispod toga razočarenje.
Breskve i maline
Možda žive tokom čitave godine u hladnom frižideru supermarketa ispod neonskog svetla, ali ja pričam o onom mirisnom voću u sred sezone, zrelom. Dostupno tek tako. Slasno! Miris kaže leto. Ukus kaže bezbrižnost. Ako dodam i smokve, realno šta mi više i treba?! Život kaže može, ali samo u limitiranim količnima. Pa šta ću, čekam željno novi ekskluzivni drop aroma koje poručuju da je sve stvarno okej i ne brini više Jelena.
Onaj momenat kada (ipak) sve skapirate
Kada od kakafonije u glavi i zamršeniih činjenica sve postaje jasno i čisto kao najlepša poljana koja čeka da berete cveće i ležite na leđima i brojite oblake. Čini se da svesno ulazimo u nove projekte i zadatke samo da bismo u nekom trenutku došli do toga, totalne spoznaje, logike i lakoće. Lepota učenja novih stvari zaista nema konkurenciju.
